Tihuana: Neodoljivi zov severa

Niko još zvanično i izričito, koliko je ovom autoru poznato, nije upotrebio reč 'varvari' – bilo bi to suviše 'neevropski' i 'necivilizacijski' – ali neke druge reči i postupci nemalog broja etabliranih i onih drugih 'demokrata' i 'demokratija' na Starom kontinentu neodoljivo nameću poređenja s Hadrijanovim i Velikim kineskim zidom i suštinski dovode u pitanje ne samo motive mnogih članova evropske porodice već razotkrivaju njihove sebične interese u sučeljavanju sa iskušenjima što ih donose talasi izbeglica, azilanata ili naprosto ekonomskih migranata.

Malo je onih u demokratskoj Evropi koji su i pokušali da sagledaju i realno procene ulogu i odgovornost nekadašnjih i sadašnjih 'sila' na kontinentu za stanje u onim delovima sveta čiji su žitelji bez mnogo svoje krivice odlučili, ili bili prisiljeni, da napuste svoje 'države' čije su granice iscrtali a režime uspostavili upravo oni koji su i sada 'najzaslužniji' za ono što se dogodilo i što se događa na Bliskom istoku, u Južnoj Aziji i delovima Afrike i da, krenuvši u ko zna koju po redu 'seobu naroda', dođu pred vrata doskoro uzorne i sigurne evropske kuće koja se sada transformiše u tvrđavu.

Naslednici velikih ljudi koji su svojevremeno osmislili i usvojili Atlantsku povelju, pa stvorili prvo Zajednicu za ugalj i čelik između dojučerašnjih krvnih neprijatelja, a potom i Zajedničko tržište, Evropsku zajednicu pa Uniju, ispregovarali i potpisali Završni akt Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju i, konačno, srušili naizgled nerazrušivu 'Gvozdenu zavesu' i izgradili temelje za jedan potpuno novi, mnogo pravedniji svet i njegovu mirniju i srećniju budućnost, pokazali su se nedoraslim da reše neuporedivo manje izazove i međusobne probleme.

Autor ovih redova bio je jedan od mnogih svedoka što su krajem osamdesetih izveštavali i pisali o pravoj plimi nada i očekivanja u bolje sutra čitave Evrope a potom i ljudske rase u celini, veće i od one u vreme procvata Prosvećenosti, koja je bila gotovo bez presedana u istoriji sveta, ili kasnije u stoleću što su ga neki krstili Purpurnim vekom. I bio, uprkos urođenom skepticizmu i ne baš malom iskustvu, dovoljno naivan da u to bar delom poveruje.

Stvarnost je, u međuvremenu, otkrila mnoga ružna, najčešće prikrivana lica svetske i evropske politike i prakse, razgolitila sebične interese, duboku hipokriziju, revanšizam, dvostruki moral i potpunu bezobzirnost upravo onih najmoćnijih, čija su usta bila puna lepih a praznih reči, a ruke pune oružja i sile. Ali i nekih manjih država, čiji su narodi i građani ne tako davno takođe bili žrtve 'velikih' – imperija ili sila.

Izbeglička ili migrantska kriza koja se razbuktala 2015. i tolikom silinom obrušila na 'sigurnu evropsku kuću' samo je još jedna, tragična potvrda tih surovih svetskih realnosti koje ne stanuju samo na Starom kontinentu. Njih u tom ružnom i prljavom svetlu razotkriva i tekuća izborna kampanja za predsednika jedine preostale supersile, u kojoj su stavovi i parole protiv migranata ponovo jedno od ključnih izbornih oruđa pre svega konzervativnih pretendenata na mesto najmoćnijeg čoveka na svetu. I nije stvar samo u tome da jedan od njih, Donald Tramp, takav kakav je, sada govori da su „Meksikanci i drugi Latinosi ubice i silovatelji… da je Meksiko američki neprijatelj… i da ga treba naterati da podigne zid na granici…“

Stvar je u tome da slično misli i govori previše mnogo građana najmoćnije demokratije sveta, da najrazličitiji zidovi i ograde na granici Meksika i Sjedinjenih Država što su ih podizali sami Amerikanci postoje već decenijama i da nisu ni izbliza rešili ovaj problem koji traje otkako postoje i odnosi dve države! Kao i sada u Evropi, srž ovog problema čine predrasude, dvostruki standardi i, naravno, uvek razorni hate speech, koji ne može zamaskirati ni Prvi amandman i nijedna vrsta slobode izražavanja.

Ovaj autor je, kao izveštač Borbei Naše Borbe, u dva navrata boravio na ovoj 'vrućoj liniji', s obe strane granice. Reportaža na ovoj strani napisana je u oktobru 1991! Mnoge stvari se, očigledno, ni posle 25 godina nisu promenile.

GLOSA

Izbeglička ili migrantska kriza koja se razbuktala 2015. i tolikom silinom obrušila na 'sigurnu evropsku kuću' samo je još jedna, tragična potvrda tih surovih svetskih realnosti koje ne stanuju samo na Starom kontinentu. Njih u tom ružnom i prljavom svetlu razotkriva i tekuća izborna kampanja za predsednika jedine preostale supersile, u kojoj su stavovi i parole protiv migranata ponovo jedno od ključnih izbornih oruđa pre svega konzervativnih pretendenata na mesto najmoćnijeg čoveka na svetu. I nije stvar samo u tome da jedan od njih, Donald Tramp, takav kakav je, sada govori da su „Meksikanci i drugi Latinosi ubice i silovatelji… da je Meksiko američki neprijatelj… i da ga treba naterati da podigne zid na granici…“ Stvar je u tome da slično misli i govori previše mnogo građana najmoćnije demokratije sveta

Reportaža od pre četvrt veka

Ovaj autor je, kao izveštač Borbei Naše Borbe, u dva navrata boravio na 'vrućoj liniji', s obe strane američko-meksičke granice. Reportaža na ovoj strani napisana je u oktobru 1991! Mnoge stvari se, očigledno, ni posle 25 godina nisu promenile.

Tihuana: Neodoljivi zov severa

Oktobar je i Baha (donja) Kalifornija ima pepeljastu boju beznađa i nečeg što liči na kraj sveta. Na neki način, ona to i jeste. Kraj jednog i početak drugog sveta. Isprva, čini se da u toj pustoši nema nikakvog života. Pažljiviji pogled, međutim, otkriva neobične tačke u tom sumornom pejzažu. Izdaleka, pod niskim sivim nebom, liče na jata nepokretnih lešinara koji su pokrili ivicu grebena na levoj obali suvog korita Tihuana reke i neizmerno strpljivo merkaju žrtvu koja je blizu i ne može im pobeći.

Ovaj nestvarni utisak ne prestaje ni kada se automobil sasvim približi zarđaloj čeličnoj ogradi koja ovde ojačava međunarodnu granicu između Meksika i Sjedinjenih Država. Dolazak kola sa američkom registracijom samo delimično i načas privlači njihovu pažnju i njihova se lica, dok naizmenično sede, čuče ili stoje na mestima što su ih izabrali još početkom dana, poput nekakvih živih kompasa uvek iznova i nepogrešivo okreću prema severu.

'Oni' su samo kap ogromnog talasa što se svakog dana – bolje je reći, svake noći – s juga preliva preko ne baš visoke čelične brane na granici. Prelaze u hiljadama – niko ne zna njihov tačan broj; vraćaju se (ili ih vraćaju) u stotinama – u ciklusu koji se stalno ponavlja i nema kraja.

Automobilski put ide uz samu barijeru „južno od granice“, uz živu ogradu ljudi koji čekaju veče da pod zaštitom tame pokušaju da načine još jedan el brinco (skok) preko, prvo do San Dijega na drugoj strani, a potom širom Kalifornije i dalje. Većina će se odlučiti na 'skok' u sopstvenoj režiji, manjina očekuje specijalne vodiče (zovu ih 'kojoti'), uz čiju će pomoć la aventura biti neizvesno izvesnija, ali izvesno skuplja, a ponekad i opasnija.

Najrazličitijih su godina (preovlađuju muškarci), uglavnom pojedinci, mada ima i čitavih porodica s decom. Najbrojniji su, naravno, Meksikanci, ali im sve češće društvo prave i Latinosi ili Hispanici iz Centralne Amerike i još južnijih krajeva. Zajednički su im jezik, beda i uverenje da nemaju drugog izbora do da pokušaju sreću na bogatom severu. U Meksiku mogu da zarade oko pet dolara dnevno – u pesosima, razume se – u Americi toliko zarade za sat, u proseku, naravno.

U Americi rade najteže, najprljavije i najslabije plaćene poslove. Tamo su oni ilegalesi indocumentados, ljudi bez prava i zaštite, ali im je tamo ipak bolje.

„Tamo uvek ima posla… Za jedan sat može se zaraditi koliko za jedan dan u Meksiku“, priča čovek iz živog zida, 32-godišnji Antonio Munjos, očigledno veteran u 'preskakanju' granice. U Meksiku ima ženu i troje dece, nema posao ni budućnost.

„Možda bih i mogao da nađem nekakav posao u mom kraju, ali s 15.000 pesosa (oko pet dolara) dnevno, koliko se najviše može zaraditi, ne mogu ni da prehranim porodicu… Da mogu da zaradim bar dvostruko više, 30.000 pesosa dnevno, ne bih napuštao zemlju i familiju. Ali u Meksiku ništa više nije jeftino, i ja ne mogu da biram“, rezignirano kaže Antonio.

I dalje pratimo dve ograde, čeličnu i živu, sve do samog 'kraja sveta', obale Tihog okeana koji ovde ima nekako suroviju čelično sivu boju i nimalo ne podseća na plaže pune surfera u San Dijegu i severno od njega. Utisak kraja od kojeg je i 'Bog digao ruke' pojačava minijaturna, napuštena i urušena, arena za borbu s bikovima nedaleko od obale oko koje se vrzma samo nekoliko usamljenih pasa lutalica.

Moj vozač, vodič i prevodilac Dejv, u stvari, kolega iz Los Anđeles tajmsovogizdanja za San Dijego, okreće automobil i vozi ka Tihuani i onom njenom delu koji predstavlja sasvim drugačije lice najsevernijeg i nazapadnijeg meksičkog grada s gotovo dva miliona stanovnika i sve ono što se u SAD podrazumeva pod pojmom „južno od granice“. A to 'sve' uključuje baš sve što mogu zamisliti, tražiti ili ponuditi, i stotine hiljada onih što svakog dana preko prelaza San Isidro dolaze sa severa, i mnogo više onih što ih na jugu dočekuju na ulicama, u klubovima, kockarnicama, barovima, javnim kućama, restoranima i prodavnicama čuvenih ali najčešće krivotvorenih proizvoda svetski poznatih brendova ili drugih 'skupocenosti'.

Vozimo se neko vreme ulicama koje samo što ne eksplodiraju od stvarnog i lažnog sjaja, luksuza i jada, prepunih chicanosai gringoau potrazi za nečim teško uhvatljivim, i verovatno nepostojećim, a ipak tvrdo uverenih da su dobitnici u večitom nadmetanju i nadmudrivanju severa i juga.

Dejv predlaže da na ručak odemo u restoran koji je deo ekskluzivnog golf kluba u samom centru grada. Tu nema ničeg što iritira čula ili ukus. Enterijer i eksterijer su praktično spojeni i atmosfera neodoljivo podseća na autentične španske hacijende. Usluga je besprekorna, a fajitasi enchiladassu, uz guacamole, naprosto neodoljive. Razmenjujemo utiske o dotad viđenom i ja, posle dve margarite, pomalo zajedljivo podsećam domaćina na reči bivšeg meksičkog predsednika Porfirija Dijasa, s kraja 19. i početka 20. veka, koji je, valjda u nastupu samosažaljenja, izrekao čuveni lament Siroti Meksiko! Tako daleko od Boga, a tako blizu Sjedinjenih Država.

Dejv prima ovaj 'udarac' prilično sportski. Kaže da mnogi porede (sadašnjeg) predsednika Karlosa Salinasa upravo s Dijasom i njegovim razdobljem, i dodaje da on, Salinas, neprestano ponavlja da „Meksiko želi da izvozi proizvode a ne ljude“, ali da njegova dotadašnja vladavina – u kojoj se naglasak, kao i pre jednog veka, stavlja na privlačenje stranog kapitala – nije uspela da smanji emigrantski talas, a da su se povećali meksička zavisnost od SAD, ionako ogroman jaz između bogatih i siromašnih i, naročito, nivo kriminala i nasilja.

Dejv i ne pokušava da ulepša američku ulogu u svemu tome. Višegodišnji porast antiimigrantskog raspoloženja u Kaliforniji, koju su nekada zvali 'zlatnom državom', objašnjava željom anglosaksonske većine da krivicu za svoje pojedinačne i opšte nevolje prebaci na one koji su najslabiji. Slaže se s tvrdnjama nekih svojih kolega i liberalnijih, uglavnom demokratskih, analitičara koji su uvereni da bi Kalifornija bez latinoameričkih imigranata doživela pravu ekonomsku katastrofu.

„U pitanju je svojevrsni dvostruki moral“, sumorno kaže Dejv. „Ne samo zato što naši 'Anglosi', pa ni Afroamerikanci, ne žele i neće da rade one poslove koje obavljaju imigranti… Oni vole svoju (meksičku) služavku, ali mrze sve druge koji su ilegalci. Oni neće ili ne žele da vide da bi bez imigranata život u Kaliforniji bio ne samo manje udoban već i mnogo skuplji. Ko bi još hteo da vam za tako male pare uređuje kuću ili baštu, da vam pere kola? Poskupelo bi mnogo toga, gotovo sve; izlasci u restorane, brojne usluge i mnogi proizvodi u čitavim granama koje su potpuno oslonjene na imigrantsku radnu snagu, ilegalnu i onu drugu…“

„Slično se, međutim, ponašaju i neki Hispanici. I oni su, u načelu, protiv ilegalne imigracije, ali pritom ne misle na svoje rođake i prijatelje. I oni su, kao i 'Anglosi', neka vrsta podeljenih ličnosti“, zaključuje Dejv.

Posle ručka, umesto sieste, krećemo 'u obilazak' delova grada u kojima se nalazi najveći broj fabrika koje zovu maquiladoras. Ima ih, sada, oko 600 i podignute su pre svega stranim (američkim i japanskim) kapitalom. U njima se najčešće samo sklapaju proizvodi namenjeni izvozu.

Čudnim sticajem okolnosti upravo dok prilazimo tim predgrađima nebo nad Tihuanom postaje još mračnije. Sprema se pljusak. Kroz prve kapi kiše, ovde inače veoma retke prirodne pojave, promiču poznati nazivi i 'brendovi' – „Sanio“, „Hitači“, „Panasonik“, ali i „Ford“, „BMW“, „Simens“, „Folksvagen“…

'Makiladoras' su, pored ostalog, kazuje Dejv, bile zamišljene ne samo kao početni koraci u procesu kasnije nazvanom outsourcing, to jest način da prebogate strane korporacije dođu do mnogo jeftinije radne snage i većeg profita, već i kao neka vrsta magneta koja će potencijalne emigrante zadržati u Meksiku. Radni uslovi su ovde, bez ikakve sumnje, bolji nego drugde u zemlji, a zaposleni u proseku primaju 1,2 dolara na sat. Ali, ove 'fabrike' u Tihuani zasad zapošljavaju oko 60.000 radnika, a toliko ih, verovatno, pređe preko granice za samo nedelju-dve. Neki u Meksiku čak tvrde da su 'makiladoras' postale svojevrsna odskočna daska za još izraženiju emigraciju, drugi to osporavaju. Sigurno je samo to da je Amerika zaista 'nadohvat ruke'…

Dok prilazimo granici kroz žive redove prodavaca svega i svačega, kiša se polako pretvara u pljusak. Iako su me u redakciji LA tajmsau Kosta Mesi pre polaska u San Dijego zabrinuto pitali da li je moja viza višekratna, američki carinik, uočljivi Latino, ne traži nikakve dokumente, samo lakonski pita da li smo nešto kupili u Meksiku. Pored gorkog ukusa u ustima, sada sam i dodatno 'razočaran'. Nemam nikakav dokaz da sam zaista bio south of the border.

Izlaskom na 'frivej' prema San Dijegu, Dejv 'pritiska gas', postaje upadljivo ćutljiv i usredsređen na put pred sobom. Kratko objašnjava da treba biti veoma oprezan, jer 'ilegales' koriste i ovakvo vreme za 'el brinko'. Često bezglavo pretrčavaju auto-put i neretko plaćaju 'aventuru' najvišom cenom. I zaista, pored auto-puta su veoma česti saobraćajni znakovi upozorenja na kojima su, umesto životinja ili divljači, nacrtane tri ljudske prilike u trku, dve veće i jedna mala!

Dejv uključuje radio. Madre de Dios… Sinhronicitet, šta li? Kolima odjekuje prigušeni metalni glas Džej Džej Kejla koji uz gitaru peva baladu o Tihuani, zemlji neostvarenih snova, odmah tu, ispod San Dijega…

Hej, Gringo, možeš li da nas prevezeš preko granice? – pitaju senjorite tamnih španskih očiju plešući na mesečini… Samo im reci da sam tvoja poco loco(malo udarena) kćerka… Hej, Gringo, prevezi nas preko granice, radićemo na drugoj strani makar i za trice(kvorter – 25 centi)…

Nebo nad južnom Kalifornijom plače teškim krupnim suzama i izgleda veoma blizu. Amerika je, ipak, mnogo bliže. Siroti Meksiko…