Sa kojim mentalnim problemima se bore tinejdžeri u Srbiji?

„Isto tako, stručnjaci u zdravstvu, obrazovanju i sektoru socijalnog rada često se ne osećaju dovoljno sigurnim da prepoznaju mentalne probleme kod mladih i pruže im odgovarajuću podršku. Drastično smanjen i skoro nepostojeći broj savetovališta za mentalno zdravlje mladih dodatno doprinosi ovom problemu. Ipak, značajni koraci napravljeni su ka rešavanju ovih problema, kao što je, na primer, projekat `Razvoj minimalnog paketa usluga za zaštitu mentalnog zdravlja (MHPS)`“, dodaje on.

Zloupotreba alkohola

Kako Pešić ističe, zloupotreba alkohola među mladima, uzrasta od 18 do 25 godina, značajno je povećana u Srbiji, ali nema jasnih podataka koliko.

„Neki podaci govore da oni tri puta češće konzumiraju alkohol u poređenju sa populacijom preko 25 godina“, navodi Pešić.

Objašnjava da adolescenti najčešće dolaze na pregled zbog tegoba iz anksiozno – depresivnog spektra.

„Anksioznost, bilo da se radi o socijalnoj anksioznosti (strah od ismejavanja, povlačenje iz socijalnih situacija, blokirajuća trema kada treba da se odgovara ili ide u školu, što može dovesti i do gubitka godine), napadima panike (iznenadan, intenzivan strah od gubitka kontrole, praćen ubrzanim disanjem i lupanjem srca), opsesivno-kompulzivnom reagovanju (neprijatne misli ili radnje koje se nameću protiv volje) ili somatizaciji (najčešće glavobolje, ali i drugi bolovi koji nemaju organski uzrok), i dalje su najčešći razlozi za traženje pomoći“, ocenjuje on i nastavlja:

„Depresivno reagovanje (pad raspoloženja, gubitak interesovanja, problemi sa spavanjem, apetitom i koncentracijom) postaje sve ozbiljniji problem među tinejdžerima, a u svojoj najtežoj formi praćeno je ponavljanim suicidalnim mislima ili pokušajima. Sve češće susrećemo adolescente koji izražavaju unutrašnje konflikte kroz nesuicidno samopovređivanje (NSSI), najčešće kroz zasecanje kože. Iako ovo povređivanje ne znači suicidalni pokušaj, često je praćeno suicidalnim idejama i zahteva uvek pregled psihijatra. Pored toga, postoje i druge forme samopovređivanja, pa neki autori opisuju i samopovređivanje seksom (self-injury by sex – SIS) kao oblik povređivanja sebe ulaskom u štetne i povređujuće seksualne odnose, često kao vid kompulzije ili namerne retraumatizacije kod adolescenata koji su već doživeli neku formu traume“.

Mladi prijavljuju probleme s pažnjom

Pešić naglašava i da mladi prijavljuju probleme sa pažnjom, hiperaktivnošću i organizacijom.

„Iako samo kod nekih bude postavljena zvanična dijagnoza ADHD-a, postoji i socijalna kontagioznost ove dijagnoze. To ukazuje da se neki mladi, pod uticajem društvenih mreža, samodijagnostikuju ili samostalno leče, nabavljajući kognitivne enhansere, odnosno pojačivače (tzv. smart drugs), poput metilfenidata ili modafinila, na crnom tržištu, kako bi poboljšali svoje akademske performanse. Takođe, primećujemo rastući broj adolescenata koji dolaze sa poremećajima ishrane, posebno u vidu anoreksije nervoze i bulimije, poremećajima koji predstavljaju ozbiljne mentalne probleme koji se mogu završiti fatalno“, kaže on.

On primećuje da kriza identiteta kod adolescenata postaje poseban izazov.
„Mladi su izloženi pritiscima nekih društvenih normi, uticaju društvenih mreža i kulturnim promenama, što dodatno izaziva osećaj zbunjenosti i nesigurnosti u vezi sa sopstvenim identitetom. Kod nekih se pojavljuju tvrdokorni obrasci funkcionisanja ličnosti (izbegavajuće ponašanje, izolacija, impulsivno i emocionalno nestabilno ponašanje, antisocijalno ponašanje), što može ukazivati na prisustvo poremećaja ličnosti“, priča naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, pitanja vezana za identitet odnose se na probleme vezane za rodni identitet, kada adolescenti sebe opisuju kao „non-binary“ ili „gender-fluid“, što predstavlja novi izazov za razumevanje stručnjaka, društveno prihvatanje i društveni dijalog.

Uloga farmakoterapije

Kada je u pitanju lečenje, kako naš sagovornik ističe, farmakoterapija igra ključnu ulogu na početku.
„Kasnije su važne psihosocijalne intervencije i psihoterapija, a sve više se govori o upotrebi dugodelujućih antipsihotika (depo preparata koji se daju na dve nedelje, mesečno ili tromesečno), posebno ako postoji problem sa komplijansom, jer je potrebno obezbediti neprekinuto uzimanje dovoljne doze lekova. Svaki prekid farmakoterapije, makar se simptomi povukli, nosi značajnu opasnost od ponovne pojave epizode“, pojašnjava on.

Prema njegovim rečima, kod teških depresivnih epizoda ili ozbiljnih anksioznih poremećaja, koristi se farmakoterapija, najčešće u vidu antidepresiva ili kratkotrajno anksiolitika, uz pažljivo praćenje prema odgovarajućim algoritmima i dozama.

„Kod poremećaja iz psihotičnog spektra, farmakoterapija je metoda prvog izbora, kojoj se naknadno pridružuju psihosocijalne i psihoterapijske intervencije. Razvoj moderne psihofarmakologije doveo je do dostupnosti efikasnih lekova sa smanjenim neželjenim efektima. U tretmanu adolescenata važno je pružati usluge po principu korak po korak (škola, centar za mentalno zdravlje u zajednici, savetovalište u domu zdravlja, zatim sekundarne i tercijarne ustanove), sa fokusom na prirodno okruženje adolescenata. Poseban akcenat stavlja se na tretman u vršnjačkoj grupi i grupne terapije (kognitivno-bihejvioralna, psihodinamska terapija, psihodrama, art terapija). Dnevne bolnice za adolescente su dobar primer kliničke prakse gde se intergiše psihoterapijski i farmakoterapijski pristup“, naglasio je Pešić.

Upitan koji su to znakovi na koje bi roditelj trebalo da reaguje i dovede dete na pregeld, on kaže:

„Svaka iznenadna promena u ponašanju deteta koja se dešava bez jasnog spoljnog uzroka predstavlja razlog za javljanje stručnjaku. Takođe, bilo kakva promena u percepciji stvarnosti, poput verbalizacije čulnih obmana (npr. glasovi ili slike koje ne postoje) ili neuobičajenih ideja i verovanja, razlog su za obraćanje stručnjaku. Naravno, važno je prepoznati normalne reakcije na određene životne situacije, poput gubitka bliske osobe, gde prolazak kroz faze tugovanja (poricanje, ljutnja, prihvatanje) ili prolazne promene u spavanju i apetitu ne zahtevaju intervenciju psihijatra, jer je važno ne medikalizovati prirodne emocionalne reakcije. Ipak, svaka promena u ponašanju koja traje duže od dve do četiri nedelje ili koja dovodi do poremećenog funkcionisanja deteta u svakodnevnom životu jeste razlog za javljanje stručnjaku“, navodi on i dodaje:

„Ako roditelj primeti da dete stalno opada u školskom uspehu, gubi interes za aktivnosti koje su mu ranije bile važne i povlačenje traje to je znak koji ne treba zanemariti. Svako samopovređivanje, prisustvo suicidalnih ideja ili govorenje o samoubistvu zahtevaju hitnu pažnju stručnjaka, jer mogu ukazivati na ozbiljan rizik. Poremećaji ishrane, težina ispod očekivanja za uzrast, naglo mršavljenje ili druge neobične promene u obrascima ishrane, takođe su razlog za brigu, ali i sumnja na upotrebu psihoaktivnih supstanci i vreme pred ekranom duže od dva, tri časa dnevno.“

Javljanje najtežih problema

Danilo Pešić podseća da ne smemo zaboraviti da je adolescencija period u kojem se javljaju najteži problemi mentalnog zdravlja, uključujući i prve psihotične epizode (halucinacije i paranoidne ideje koje nisu u skladu sa realnošću), što čini ovaj period posebno kritičnim za rano prepoznavanje i tretman ozbiljnih mentalnih poremećaja, kao što su šizofrenija i bipolarni poremećaj.

„Savremena psihijatrija teži ranom prepoznavanju i intervenciji, kao i praćenju nakon prve epizode, sa ciljem sprečavanja relapsa i potpunom reintegracijom adolescenata u obrazovni sistem i vršnjačku grupu“, objašnjava on.