Izložba i skup povodom 100 godina Borbe: „To je bila Borba, ostalo je posao“

Da sagledamo šta je Borba značila za jugoslovensko i za srpsko novinarstvo i šta je značila kao saveznik svima koji su se borili za demokratske promene. Nismo naišli na razumevanje kod institucija koje su brinule o slobodnom i profesionalnom novinarstvu, iako je Borba u tom smislu neponovljiva i vredna. Nama međutim, ne trebaju ni priznanja ni medalje. Nama je dovoljno da Borbu doživljavamo kao svoju ličnu borbu, to je i dokumentarac koji smo sami sebi snimali u duši, i o čemu svedoče i fotografije naših prijatelja, rekao je Ivan Mrđen, koji je u to vreme bio šef deska a potom i dirtektor NIP „Borba“, a koji je vodio skup u Dorćol Placu.

Urednici, novinari i prijatelji prve Borbe kao i Naše borbe oklupili su se danas u Dorćol Placu da proslave čitav vek od izlaska prvog broja novina Borba, ali i da otvore izložbu fotografija koja podseća na sve periode kroz koje je ta novina prošla.

Okupljene kolege koje su neki deo radnog veka provele u redakciji ‘Borbe’, podsetile su se perioda koji omeđuju i na svoj način simbolizuju dva događaja – dolazak Stanislava Staše Marinkovića za glavnog i odgovornog urednika u julu 1986. i upad julovskih jurišnika, predvođenih Dragutinom Brčinom, poslednjih dana 1994. godine“.

Autori fotografija koje su izložene pod sloganom „To je bila BORBA, sve ostalo je posao“ su fotoreporteri Miloš Cvetković, Zoran Raš, Zoran Sinko, Aleksandar Stanković, Peđa Mitić, Branko Pantelić i Matija Koković.

Foto: Ivana Nikoletić

Foto: Ivana Nikoletić

Foto: Ivana Nikoletić

Foto: Ivana Nikoletić

Foto: Ivana Nikoletić

O njima i njihovom radu više je govorio njihov kolega, prijatelj i uzor Imre Sabo.

– Fotografije su veoma značajne za taj periood i sve kolege iz Borbe od kojih nažalost sada vidim samo jednoga. To je bilo vreme kada smo tek onako stidljivo, nevino ulazili u neko višestranačje. I fotoreporteri su bili puni straha od urednika, od partije, od svega i nadali smo se da će doći bolje vreme. Pojavio se Staša Marinković, u mojoj glavi ta Borba je vezana za Stašu, iako je većinu stvari ovde na zidu potpisao Ivan Mrđen kao direktor, pričao je Sabo.

On je naglasio da je tek nekoliko njih sačuvalo svoje privatne arhive fotografija, dok Borbina arhiva nije pravilno vođena i rađena kako treba.

– Nažalost, ovde što zbog neznanja, što zbog besparice nismo mogli arhiv tako da uredimo, tako da moje kolege koje su uradile veoma dobre fotografijwe u to vreme, možda ih više i nemaju. Ovde su fantastične fotografije iz nekog smutnog vremena, pre svega mog velikog prijatelja Miloša Cvetkovića Cveleta. Jedino ja i Cvele smo to ljubomorno čuvali, nosili kući, kršili redakcijska pravila, jer to nije bilo dozvoljeno. U svakom slučaju se tog vremena treba sećati, veoma mi je žao što smo se podelil. U to vreme sam mislio da ćemo se ujediniti. Fotografi jesu ujedinjeni, ali ovakva podela između novinara, na nas i njih, to nisam mogao ni da zamisli, rekao je Sabo.

Iako je pisao na mnoge teme, Vladu Stankovića svi uglavnom pamte kao jednog od najvećih sportskih novinara ali i pisca knjige „Montevideo, Bog te video“. I on sebe tako naviše vidi, pa je upotrebio fudbalsku terminologiju da dočara novinarstvo.

– Redakcija mora da ima trenera-to je glavni urednik, mora da ima pomoćnike koje on bira- to su zamenik glavnog urednika, mora da ima nosioce igre, kičmu-a to su novinari i urednici rubrike. Sve to je „Borba“ imala. Bila je to nezavisna novina sa ljudima koji su pisali po savesti, ubeđenju, a ne po naređenju. Iz „Borbe“ su nikli i „Danas“, „Dnevni telegraf“, „Nedeljni telegraf“. Sve su ih pokrenuli oni koji su pekli zanat, naučili novinarsko poštenje u „Borbi“. Kada je „Borba“ koja je služila Slobodanu Miloševiću kao dokaz da u Srbiji postoji slobodna štampa, ipak počela da smeta onima koji su bili na vlasti došlo je do upada u redakciji, preuzimanja „Borbe“ koja je nastavila da izlazi, ali to više nije bila ta, nastala je „Naša borba“. To je svetla stranica u istoriji štampe u Srbiji, jer je nastala spontano i opet iznedrila slobodnomisleće ljude. Ima toliko razloga da budemo ponosni što smo bili deo te priče, tog svetionika novinarstva – podsetio je Stanković

U „Borbu“ je Velimir Ilić, kako se prisetio, došao sa radija, gde je sve trebalo da „bude kratko“. Posle prvog urednika Zdravka Čolića, drugi mu je bio Staša Marinković.

– Kada je preminuo osetio sam lični gubitak. Menjali su se posle urednici, ali jezgro je ostajalo. I u vreme Manje Vukotića, i Slavka Ćuruvije, i Goce Logar uvek je bilo važno kad neko spolja prepozna da smo to vreme obeležili na pravi način – činjenicama. U neku ruku je bio paradoks da „Borba“ postane prvi slobodni list u tada već umirućoj Jugoslaviji. Mi smo radili ne boreći se da nas neko poštuje, već smo to poštovanje sticali svojim tekstovima. I izborili se za pravo koje je 24. decembra 1994. ugušila Miloševićeva kamarila. Tada je u „Borbi“ nastao bunt da se odbrani po svaku cenu ono što smo pisali. Nismo tu uspeli, ali jesmo u „Našoj borbi“, prodajući je čak sami kao kolporteri. A dvadesetak naš smo kasnije bili osnivači „Danasa“ koji i dalje postoji – kazao je Ilić.

Glavni i odgovorni urednik Nova.rs a svojevremeno dopisnik „Borbe“ iz Slovenije i kasnije šef deska, Veselin Simonović istakao je da se ne bi bavio novinarstvom da nije bilo „Borbe“.

Prisetio se kako ga je kao mladog pripravnika Staša Marinković pozvao u kancelariju, rekavši mu kako ostaju bez cele redakcije u Sloveniji, i da je odlučio da tamo pošalju „nekog mladog, ambicioznog i perspektivnog novinara“. I Simonović se samo četiri dana nakon tog razgovora već obreo u Sloveniji.

Ponosan sam što sam radio sa velikanima profesije. Jedan od trenutaka na koji sam ponosan jeste i pokretanje „Antiratne akcije“, uoči rata – naveo je Simonović, a uočivši Predraga Koraksića u publici istakao je koliko je ponosan što je Koraks počeo da crta karikature za „Borbu“ dok je on bio šef deska.

– Kada je doneo prvu karikaturu Miloševića bio sam ponosan što sam je objavio na naslovnoj strani. Sećam se da mi je Manja rekao: “Mali, je l si ti normalan, zatvoriće nas!”. Ali, onda je otišao do Kluba književnika i kad se vratio rekao mi: „Odlično je ovo mali!“, ispričao je Simonović i prisetio se još nekih anegdota.

O najboljem periodu Borbe govorio je i Branislav Gulan, koji je prešao put od ekonomskog novinara do ratnog izveštača, zbog čega je podelio priču o pogibiji prvog novinara kada je počeo rat na tlu bivše Jugoslavije, smenama i preuzimanju te kuće.

Cvijetin Milivojević prisetio se kako je, kao honorarac razočaran cenzurom u „Politici“ zbog teksta sa prvog opozicionog mitinga u Beogradu sa dvojicom kolega zakucao na vrata „Borbe“, gde ga je, na preporuku Ivana Mrđana, primio Dragoljub Žarković i pružio šansu na unutrašnjepolitičkoj rubrici:

– A tamo sve legende koje smo do tada gledali samo na televiziji: Ivan Torov, Slavko Ćuruvija, Đoko Kesić, Joca Radovanović, Slaviša Lekić, Mandžuka, Burzan… Bili smo fascinirani s kim sedimo u redakciji – otkrio je Milivojević, dodavši kako su mu najlepših pet godina u profesionalnoj karijeri bili oni dani u „Borbi“, jer je ona bila „bogatstvo različitosti“.

Nekadašnja glavna urednica Gordana Logar u pismu koje je pročitao Ivan Mrđen naglasila je, između ostalog, kako do kraja nisu odustali da budu profesionalna novina, nezavisna od bilo kojeg centra moći, ali da je to trajalo do brutalnog preuzimanja u decembru 1994. godine, kada je, postavljanjem Dragutina Brčina za glavnog urednika, Borba kakva je do tada bila, prestala da postoji.

Mrđen: Državu interesuje Borbina zgrada

Odgovarajući na pitanje Danasa kako vidi paralelnu proslavu koju u isto vreme održava državni vrh, obeležavajući Borbin jubilej, Ivan Mrđen kaže da to nije prvi pokušaj da se iz života Borbe izvuku neki ne tako svetli periodi.

– List koji dve godine postoji, a da ga niko nikad nije ni citirao, makar negde da ste nešto pročitali ili čuli za intervju koji je neko dao za taj list, a da se sada na bilo koji način njemu odaje takvo priznanje, da dobija Vukovu nagradu, besmisleno je. U suštini tu je reč o jednoj nikad završenoj borbi za Borbinu zgradu, za neke resurse i potencijale koji još uvek tamo postoje, i mislim da je to najviše u pitanju. Ali je činjenica da ako oni tako slave, niko neće pominjati ovaj period koji mi ističemo kao najsvetliji. To smo već imali prilike da vidimo, napravljena je knjiga Vreme Borbe u vreme Teodora Anđelića i te ekipe, i od 500 strana knjige, period o kom smo mi pričali bio je na nekih devet strana, pri čemu su bile samo fotografije. Bilo je još nekih pokušaja da se priča o Borbi i uvek je ovaj period zabašurivan i zanemarivan. I iz tih razloga smo se mi organizovali i pokušali da skrenemo pažnju i podsetimo javnosti, kaže Mrđen.

Stanković: Autentičan borbin duh je na ovoj proslavi

Vladimir Stanković kaže da nije prvi put da se Borba “svojata” od strane vlasti i države, pa i bukvalno, upadima u redakciju.

– Tako isto doživljavam i ovu proslavu koju organizuje vlast. Meni je pre svega drago da se ova ekipa ljudi danas okupila ovde, jer to je autentičan borbin duh i ljudi koji su je stvarali. Uprkos tome što je bilo dve proslave posvećene Borbi, mislim da je ovo večeras bilo pravo mesto, sa pravim ljudima.

Od partijskog glasila do uporišta opozicije

Prvi broj „Borbe“ se pojavio 19. februara 1922. godine u Zagrebu. Tu prvu Borbu pokrenuli su komunisti, a zabranjivala je kraljevska vlast. U socijalističkoj Jugoslaviji bila je partijsko glasilo pa državno, da bi krajem osamdestih i početkom devedesetih godina postala snažno uporište tadašnje opozicije u Srbiji. Posle 9. marta 1991, „Borba“ je dostigla tiraž od 150.000 primeraka, naveo je podatke Mrđen.