„To je bio sudar dva sveta, onaj zadrti je jači“: Novinar iz Hrvatske na Evroprajdu u Beogradu

„Poslednja stanica! To je za… ponos!“ viknuo je vozač sa posebno prezrivim naglaskom na ponosu. A već stotinak metara dalje, najmanje dva kilometra od mesta okupljanja, stajalo je desetak policajaca. Njihovi kordoni stoje iza metalnih ograda koje su postavljene na svim prilazima Skupštini. Već se pitam kako i da li ću uopšte stići, prenosi Index.hr.

„Ko se moli, ne šeta“

Pridružujem se nekim beogradskim kolegama na putu, kažu da će pokušati da nađu neki slobodan prolaz. Ovde ima zgrada sa prednjim i zadnjim ulazima, pa se odjednom nađete u paralelnoj ulici. Gde smo se provukli 1992. kada smo demonstrirali protiv Slobe?

Odjednom je pored nas prošla grupa za koje sam odmah shvatio da su učesnici Prajda. Intuitivno sam ih pratio, možda znaju kako da dođu tamo gde treba. Idu ulicom kneza Miloša, ali nas i tamo čeka ograda sa policajcima.

„Ko se moli, ne hodi! Ko se moli, ne hodi!“ viče za nama bradati momak. Samo se nadam da među vašima nema homoseksualaca, mislim u sebi.

Stižemo do ograde i – gle čuda – policajci nas propuštaju. Uz malo formalne pretrage, prilično su fer prema nama.

„Ja sam Srbin i gej“

Veselo je pred Ustavnim sudom, kao što je uobičajeno na paradama ponosa.

„Nisam gej, majka sam dvoje dece, ali došla sam da pomognem Srbiji da proširi svoj um“, kaže mlada žena u kameru.

„Ja sam Srbin i gej“, nastavlja mladić pored nje, pa dodaje: „Oduševljena sam što nam dolaze ljudi koji nisu gej“.

Onda se ova dva nova prijatelja grle. Valjda bi trebalo da bude normalno da se heteroseksualci i homoseksualci druže. Bar mi nije bio problem da se družim sa homoseksualcima.

Pred kamerama se ljube neka dvojica Austrijanaca (dva minuta ranije sam sa njima kratko razgovarao), obučeni u nešto što liči na kožne uniforme.

„Noch einmal! (Još jednom)“, pitam ih, jer nisam stigao na vreme. Rado su to ponovili. Neki kontrademonstranti nakratko upadaju u ograđeni prostor, ali ih policija odmah istiskuje, nismo stigli ni da ih snimimo.

 Neću te pustiti ovde!

Kiša zaista pada. Neki čuvari žele da se zaklone u restoranu St Mark’s Place.

„Ne može! Neću te pustiti ovde!“, viče vlasnik lokala. Nebulozno objašnjava da je protiv ovog skupa i da u restoran ne pušta ni učesnike skupa ni obezbeđenje, već samo policajce koji moraju da dežuraju.

„Mora se nešto učiniti protiv ovoga. To je moj protest!“ dodaje ponosno čovjek koji je svom restoranu dao englesko ime.

I koji nosi to ime po obližnjoj crkvi svetoga Marka, pred kojom radikalni vernici imaju svoj kontraprotest. Nose neki veliki drveni krst, kao da su spremni nekoga mlatnuti njime. Zvona svako malo zazvone, a u trenutku kad je povorka ponosa krenula zvonila su na najjače, jedno deset minuta bez prestanka.

Crkva je takođe ograđena, policajci su i ispred nje i ispred ograde.

Neki od parade ponosa prilaze ogradi i viču okupljenim ekstremistima ispred crkve. Ovi, na dobar, stari način, uzvraćaju psovkama i pretnjama. I to je sve što obojica mogu.

Seksualni rad?

Tašmajdan je udaljen samo desetak minuta hoda. Ulaz organizovan, služba obezbeđenja nenametljivo radi svoj posao.

„Seks rad je posao! Seks rad je rad!“, ponovo viče grupa na ulazu na stadion, jedan od slogana ove povorke. Iskreno, ne razumem tu poruku i nije problem sa mojim engleskim.

Prvo, ne razumem one koji misle da je prostitucija samo još jedna vrsta uslužne delatnosti. A još manje razumem kakve sve ovo ima veze sa gej ponosom.

Dva di-džeja uspevaju da nateraju sve da plešu veoma brzo. Pa ne baš ja, nisam dobar u tome, niti volim taj savremeni pop. Ali neka se ljudi zabavljaju kako žele. I neka ljubi koga hoće.

„Dobili bi po pi..!“

U povratku svratim kod Beograđanke, ima dobar i besplatan vi-fi signal. Čitajući poruke slušam razgovor dvoje, da tako kažem, običnih ljudi.

„A zašto ne šetaju po Hrvatskoj, Bosni, nego baš ovde?

„Zato što bi tamo dobili po pi..“, stručno objašnjava drugi, verovatno tužan što nisu dozvolili ekstremistima da tuku učesnike povorke. Da pucaju na njih topovskim udarima kao što su pucali na policiju.

Postoje dva Beograda

Onda me zove drugarica iz škole i pita se kako sam uspela da prođem. Mnogima je prolaz jednostavno blokiran, uključujući i nju. A ona je samo htela da dođe i pruži podršku.

Postoje dva Beograda. Jednog ću voleti doživotno, drugog sam zauvek napustio pre trideset godina. Juče su imali još jedan u nizu sudara i moj gadan utisak je da je tvrdoglavi i dalje debela većina.