Toliko dobar da su mu zabranili takmičenje u Guči

Rođen je, 19. decembra 1925. godine, u Brodici, romsko-vlaškom selu u Zviždu. Trubu je počeo da svira sa seoskim muzikantima, kao dečak, sa nepunih sedam godina. Sa trubačkim orkestrom, tada najboljim u Zviždu i okolini, svirao je svadbe, zavetine, slave, pomane… Mladi virtuoz bio je prava atrakcija. Mlad i vrele krvi, bio je pun strasti za muziciranjem koja ga je gonila da se stalno nadmeće sa drugim orkestrima. Pred Drugi svetski rat Mile se oženio Bosom, lepom Romkinjom iz istog sela, sa kojom će kasnije dobiti čak šestoro dece.

Iako nije imao nikakvo muzičko obrazovanje, nije znao ni jednu notu, izrasta u vrsnog trubača. Tek sa harmonikašima je naučio kako se koji ton zove. Svirao je po sluhu, koji je bio tako istančan da je u dahu mogao da iz jednog tonaliteta pređe u drugi.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, napušta trubače i počinje da svira sa čuvenim harmonikašem Miodragom Mijom Krnjevcem. Sa njegovim orkestrom snima svoju prvu singl gramofonsku ploču: čuveno kolo vlaškog ritma – „Brodičanka“, koje je posebnog odjeka imalo među srpskim trubačima. Ubrzo snima i „Majdanku“. Ove singlice će ga učiniti poznatim trubačem u celoj Srbiji. Sa Krnjevčevim orkestrom stekao je trubačku slavu. To je vreme kada je svirao u Izraelu, Bugarskoj, odnosno kada je napravio bezbroj studijskih snimaka i gramofonskih ploča.

Iako je još ponekad svirao i sa trubačima, Mile Matušić je šezdesetih godina ipak najviše voleo da svira sa harmonikašima, a posebno sa orkestrom koji sam projektovao, a koji su činila njegova deca. To je Orkestar Velizara Matušića, svojevremeno jedan od najboljih narodih orkestara u Srbiji. Pod njegovom strogom rukom i još strožim uhom u sjajne muzičare izrasli su, ne samo njegova deca, već i poznata imena naše narodne muzike: Izvorinka Milošević, Gordana Stojićević, Slobodan Lekić, Staniša Paunović, Svetlana Arsić, kao i frulaši Velja Kokorić i Tihomir Paunović. Miroslav Matušić pojavio se u dve kultne televizijske serije: „Građanin sela Luga“ i „Ljubav na seoski način“ uz Jašarevića i Silvanu Armenulić.

Kao što se to dogodilo i velikom Carevcu, Mile Matušić je iza sebe ostavio samo jedan album i kasetu pod naslovom „Potpuri pesama na trubi po izboru Miroslava Matušića“, gde se našlo 12 srpskih narodnih i devet vlaških pesama (od kojih je osam komponovao sam Matušić). Ovaj album je u punom smislu reči antologijski. Karakterišu ga retko trubačko majstorstvo i vrhunska interpretacija. Bio je savršeni tehničar čija je truba govorila, čarobnim, nestvarnim zvukom.

Mile Matušić je bez dileme bio car trube. Tako su o njemu mislile njegove kolege – trubači. Njegovoj slavi nije kumovala Guča. Na dragačevskom saboru trubača se nikada nije pojavio kao takmičar, odlazio je samo kao gost. Po mnogima on tamo ne bi ni imao takmaca, unapred bi se znalo kome pripada „Zlatna truba“. Poslednje godine svog života proveo je u Rabrovu kraj Požarevca gde je živeo sa svojom drugom suprugom. Svirao je do pred samu smrt, ponekad i sa orkestrom svoga sina Velizara. Umro je 13. aprila 1991. godine u Rabrovu.

Dobija mural u Rabrovu

U okviru festivala Kulturni epicentar, koji se tokom leta održava u Rabrovu (kraj Požarevca), planirana je izrada murala u čast nekrunisanog cara trube Miroslava Matušića. Kristina Ivić, vajarka iz Rabrova, umetnica koja je odabrana za izvođenje ovog murala kojim obeležavamo 30 godina od kada se Mile Matušič preselio u legendu. Kulturni epicentar, kao svojevrsno udruženje Rabrovaca, na ovaj način pokazuje kako se treba odnositi prema znamenitim ličnostima i doprinositi atmosferi čuvanja sećanja na virtuoza koji je izabrao Rabrovo kao mesto u kome će živeti do kraja svog života.