Foto: Z.S.M.Počeo je da provejava neki sitan sneg. Nisu mu se obradovali, što kaže naš narod „samo deca i dokonjaši”, već i žitelji grbičkog zaseoka Selište kod Kragujevca, koji verovali ili ne – duboko u 21. veku tope sneg jer nemaju vodu. I, tako skoro deceniju i po.
Kada bi ovo neko pročitao u „Nacionalnalnoj geografiji” za neki zabačen kutak sveta, teško da bi poverovao, ali pred kraj 2021. godine ljudi koji žive samo 10 kilometra od centra Kragujevca, nemaju vodu.
Da dođu do nje snalaze se na najverovatnije alternativne načine, od već pomenutog topljenja snega, sakupljanja kišnice, dovlačenja traktorskim prikolicama sa raznih strana…
– Na vodu čekamo već punih 15 godina – kaže za „Danas” Vladimir Đorđević (31), novoizabrani predsednik Saveta Mesne zajednice, koji je kako se po godinama vidi „pola života proveo bez vode” u ovom zaseoku sela Grbica.
Reagovali su saveti MZ i pre njega, i onaj prethodni, kao i onaj pre njih, ali samo pisanjem dopisa nadležnima u „Vodovodu” i lokalnoj samoupravi ne „želeći da talasaju” i očekujući da će se njihovim molbama kad – tad izaći u suret. Niko nikada nije ni regovao.
– Sramota je da ovako ljudi žive u 21. veku, bez vode. To je osnovna potreba, a ne neka „izmišljena situacija i problem” i mi nećemo više da ćutimo – kaže Vladmir koji je na mesto predsednika Saveta MZ izabran pre dva meseca.
Za to vreme nadležnima i lokalnoj samoupravi je poslao već dva dopisa i u petak, 24. decembra, poslaće treći. Naravno i oni su svi ostali bez ikakvog odgovora.
Ovo prelepo Šumadijsko mesto, nekada se, kao i sva sela snabdevalo vodom iz privatnih bunara, koje je imala skoro svaka kuća. Problemi sa vodom počeli su nešto pre više od dve decenije.
– Posle NATO bombardovanja 1999. godine, da li od udara i zemljotresa, koji kasnije tog leta usledio. Bunari su iznenada počeli da presušuju tokom leta. Preko 70 odsto njih počelo je u tom periodu da ostaje bez vode. To je trajalo sve do zemljotresa u Kraljevu 2010. gdine kada su gotovo svi izvori vode i bunari u selu potpuno presahli – navode žitelji Selišta.
Počele su njihove svakodnevne muke i borba za vodu: sakupljanje kišnice, neki su ugradili ventile-slavine u oluke da im kiša direktno curi u kace, topljenje snega zimi, dopremanje vode na prikolicama iz obližnjeg Šljivovca, koji ni sam nema dovoljno vode za sve svoje zaseoke, gde je izgrađen arteški bunar kod crkve.
Stoku prodali ili je poje iz bare
– Uglavnom se većina žitelja Selišta snabdeva iz jedne bare, iskopane u njivi koja se nalazi u dolini i sa koje se cedi voda sa okolnih brda i njiva. Njive se tretiraju veštačkim đubrivom, pesticidima, herbicidima, ali eto, to je jedni način – ogorčen je Đorđević, napominjući da se ta voda ipak koristi samo za napajanje stoke, nikako za piće.
Ne koriste je ni za navodnjavanje bašti pa su „osuđeni kao da su u gradu” da sve voće i povrće kupuju u prodavnici.
– Kod nas niko nije zalio baštu već više od 10 godine jer nema čime. Zavisimo kao u praistoriji od vremenskih prilika, ako padne kiša onda su usevi „zaliveni” ako je suša kao ove godine, onda sve propadne – navodi Đorđević.
Vodu za piće ili kupuju ili dovlače sa bunara iz tri kilometra udaljenog Šljivovca. Mnogi se već godinama kupaju ili peru veš kod rođaka u Kragujevcu, kao naš sagovornik Vladimir kod tetke u naselju Erdoglija.
Zbog potpune nestašice vode, mnogi su seljani iz Selišta odustali od gajenja stoke, pre svega krupne i prodali krave jer nemaju čime da ih poje.
Kupaju se i peru veš kod rođaka u gradu
– Koje, crni, krave ja sam golubove „raspustio” jer nemam leti da im dam vode – kaže jedan od njih.
I, tako, cisterne, traktori, kace, baloni, burići, pa onda zahvatiš kišnicu sa oluka, kad ima kiše ili čas topiš sneg, pa kofu u WC šolju i tako više od decenije.
Mnoge je sramota da pričaju otvoreno pred novinarima, a „15 godina vuku vodu na kičmi“.
Ni gradska vlast, mada, iskreno nije prva od kada je u Selištu nestala voda, nije se pretrgla u tome da im izađe u suret. Ali, je reagovala na medijsku pobunu ljudi bez vode, pozivajući iz kragujevačkog SNS-a ljude koji su se osmelili da o ovom petnaestogodišnjem problemu pričaju pred kamerama.
Smetalo im je što su o tome pričali „na televiziji sa nacionalnom frekvencijom”.
– Zašto da ćutimo?! Dosta smo. Pa, je l to neka tajna. Mi da ćutimo i pravimo se glupi, a ja nemam unučiće čime da operem – kaže Goran Begović.
Begović je jedan od onih koje je prošle godine prodao dve krave jer nije imao čime da ih poji, a nije mogao da ih vodi svakoga dana do potoka, koji takođe često presuši, a put je dug kilometar i po tamo i nazad. Mučile su se one i on.
Nije mogao to više da trpi i sada mu je štala po prvi put prazna. Da ironija bude veća, Begović je svoj radni vek proveo u kragujevačkom „Vodovodu”. Penziju je stekao, ali vodu nije.
– I pre je bilo loše, ali je poslednjih 10 godina prava katastrofa. Lomim kičmu svakoga dana jer vučem vodu na obramici da deci perem pelene. I još moram da ćutim – opisuje on.
Begović je više puta nudio da besplatno, na svojoj njivi kraj potoka, da plac na kome bi se napravio bazen iz kojeg bi se slobodnim padom napajala okolna domaćinstva, ali niko nije ni razmotrio njegov predlog. I on pere veš kod ćerke i prije u kragujevačkom naselju Aerodrom.
Vladimir Đorđević ističe da je bio ovim povodom i u Skupštini grada i JKP „Vodovodu i kanalizaciji” gde su mu rekli da nisu upoznati sa ovim problemom.
– U Skupštini grada su me pitali da li je Selište ulica ili naselje, dok su neki tvrdili „da uopšte i ne postoji ta Mesna zajednica” – kaže on.
I Begović i on ističu da se svih, oko 200 žitelja ovog dela Grbica, oko 150 punoletnih plus deca, osećaju, ne kao „građani drugog reda”, već „još bednije”.
Od vlasti „opomenuti” što se žale
– Ljudi, pa to nije situacija da nema vode desetak dana, mesec, već više od 10 godina. Kad ujutru čujemo da je negde u gradu za taj dan restrikcija vode samo se nasmejemo, pa kod nas je višedecenijska i stalna – razljućen je Begić, koji nemoćno širi ruke pred kacama sa kišnicom, dodajući „šta bi bilo da u nekom soliteru u Kragujevcu nema vode 10 dana, izbila bi revolucija po ulicama“.
Ovako, od ljudi iz Selišta se očekuje da ćute i trpe i „tuširaju se sa lončetom u 21. veku”.
U domaćinstvu Radmile Bataveljić (63) bila su dva bunara. Oba su presušila, stari koji je trajao decenijama i dočekao je nju kada je došla u tu kuću – pre nekoliko godina, a novi – pre dve.
Ona, nije odustala od krava, ali topi sneg da ih poji. Ostalo joj je još pola kace snega koji je nalopatala iz obližnjih jaruga, pre nego što je okopneo. U njenom dvorištu stoji lepa česma ali je onako, baš samo za ukras. U štali ima pojilica za krave, ali džabe, nema vode.
– Nema je uopšte, već godinama i niko ništa ne preduzima po tom pitanju – rezignirana je ona.
Njoj je letos unuk dovalačio vodu prikolicom iz Šljivovca, pa je topila sneg a sada se i on istopio.
Po povratku u Kragujevac upadaju u oči ogromne rupe po lokalnom putu koji je u više nego u katastrofalnom stanju.
– E, tu po tim rupčagama jedino ima vode kada je kiša. Uvek gde ne treba – sarkastični su Grbičanci iz Selišta.
Ipak, kako kažu, pitanje opstanka bez vode u ovo doba nikako nije političko već – životno. Nasušno, rekao bi neki cinik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
