Torlaković: Građevinski radnici u Srbiji su jadno plaćeni

Gde je naše građevinarstvo danas, kakav je status građevinskih radnika…

Kada se govori o građevinarstvu danas, nemoguće je bilo šta reći a ne osvrnuti se unazad na bar poslednje dve decenije. Propast građevinarstva krenula je početkom privatizacije i naglim raspadanjem građevinske operative Srbije. Ako uzmemo u obzir da se danas, u prvih osam meseci ove godine povećao BDP za 4,5 odsto, po statistici, moramo da pogledamo koliko je u tome učešće građevinarstva, kao industrije koja za sobom povlači još 30 ostalih grana. Naime, 24 posto je učešće građevinskog materijala i građevinarstva u ovom trenutku, u zvaničnom obračunu BDP-a, što je najveće učešće bilo koje industrije u porastu BDP-a. Po tim podacima, možemo reći da je građevinarstvo Srbije ponovo u zamahu. Međutim, ako pogledamo rezultate iz davnih, „zlatnih“ osamdesetih godina, onda to zaista nije na tom nivou. Samo u Beogradu je 1999. godine radilo 120.000 građevinskih radnika, a građevinska operativa Srbije je gradila na svim kontinentima. Recimo, samo je PIM imao 120 aktivnih gradilišta širom sveta, sem u Latinskoj Americi. Vraćati se unazad i govoriti o uspesima srpskih građevinara je možda u ovom trenutku i nerealno, iz prostog razloga što mi sada tu građevinsku operativu više nemamo. Ostala je na nivou Energoprojekta, kada govorimo o svetskim dostignućima, a sve ostalo svelo se na srpsko tržište.

Gde su sad svi ti građevinski radnici?

Ovih dana se u medijima izjašnjavaju razni političari, analitičari, poslodavačke komore, kako u Srbiji više nema građevinskih radnika, što je apsolutno tačno, još pre deset godina upozoravali smo da će do toga doći. Prvenstveno, iz razloga što su građevinski radnici u Srbiji jadno plaćeni i da će ljudi odlaziti „trbuhom za kruhom“, napuštati Srbiju i odlaziti u zemlje Zapadne Evrope, kao što je, recimo, Nemačka, koja ima najveći zamah ove grane u istoriji građevinarstva. To je, naravno, povuklo i radnike iz Srbije i iz drugih delova Evrope. Zbog toga se sada na našim gradilištima pojavljuju ljudi iz Albanije, Makedonije, koji ne znaju naš jezik, pa se često pitamo i sa kojim radnim dozvolama oni mogu ovde da rade. Kad govorimo o visokogradnji, gradi se najviše u Beogradu i Novom Pazaru. Cena građevinskog radnika, na primer, tesara, u Beogradu je 800 evra na mesečnom nivou, armirača i po hiljadu evra. Kada konkurencija čuje da imate dobrog tesara, oni ponude veću platu i odvedu ga na drugo gradilište. Opet je to malo, jer u Nemačkoj zarađuju između dve i dve i po hiljade evra.

Kolika bi trebalo da je prosečna plata jednog građevinca, sada i ovde?

Ovu našu priču objedinićemo sa opštim stanjem radništva u Srbiji. Da bi jedna tročlana porodica (ukinut obračun na četvoročlanu, na zahtev EU) u ovom trenutku u Srbiji dostojanstveno živela, potrebno je da imaju mesečna primanja od 120.000 dinara, što bi značilo da prosečna plata u Srbiji, u ovom trenutku, treba da iznosi 600 evra neto. Za ishranu je potrebno 70.000 dinara. Građevinski radnik u Srbiji, u ovom trenutku, prosečno zarađuje 44.000 dinara, što je opet ispod republičkog proseka. Onda mnogi kažu kako je to zbog nedostatka građevinskih škola. Građevinske škole su nestale onog trenutka kad je građevinski radnik postao malo plaćen. To je osnovna, suštinska stvar zašto mi danas u Srbiji nemamo građevinske radnike. Postoji čak i „vikend građevinarstvo“, ljudi petkom, subotom i nedeljom idu u Austriju, rade po 14-15 sati dnevno i vraćaju se ponedeljkom.

Svi odoše, pa i građevinci…

Država Srbija više ne može da kontroliše odlazak radnika. Jedino sa Nemačkom imamo potpisan detašman (poseban vid poslovne saradnje između preduzeća sa teritorije jedne države koje, na osnovu sklopljenog ugovora, sa preduzećem iz druge države izvodi radove u toj državi), koji je jako skup za poslodavce. Majstorska cena rada po satu u Nemačkoj je 14,9 evra. Zbog toga su se naši ljudi dosetili – otvore građevinsku firmu u Srbiji, zaposle 10 radnika koji se nikad nisu bavili građevinarstvom. Odmah ih vode u Nemačku i prepuštaju drugom gazdi. Ponašaju se kao agencija, a u stvari otvaraju firmu a da se nikad nisu bavili građevinarstvom. Tu kontrole nema. Po poslednjim izmenama Zakona o upućivanju radnika na rad u inostranstvo, čak je uprošćena procedura prijavljivanja radnika koji odlaze u inostranstvo. Jednostavno mi to više ne možemo da iskontrolišemo. Tvrdim da je država Srbija izgubila bitku sa odlaskom radnika na rad u inostranstvo. Pogotovo, iz građevinske struke. U metalskoj struci se još i nešto dešava zato što je došlo dosta malih firmi iz Evrope, sa 20,30, 40 radnika. Što se tiče građevinskog kompleksa, mi više nemamo koga da pošaljemo u inostranstvo. I dalje se ljudi iz Libije, Iraka, Irana i drugih zemalja gde smo ostavili dubok trag u građevinarstvu, obraćaju Srbiji sa željom da naši radnici tamo rade. Prosto im nije jasno da građevinska operativa, koja je izgradila Libiju, Alžir, razne druge afričke i azijske zemlje, više u Srbiji ne postoji. Oni imaju ozbiljne ponude, ali mi na to više ne možemo da odgovorimo. Građevinski radnici… Sreo sam mnoge ljude kojima ne pada na pamet da se zapošljavaju. Dobijaju razne socijalne pomoći od države, pa i kod nas u Smederevu, zato što su raseljeni, čak se nekima plaćaju porezi i doprinosi i za suprugu, ima dodatak i na dete kao raseljeno lice. Onda odlazi u Crnu Goru i radi za po 1200 evra mesečno i ne pada mu na pamet da se zapošljava u Srbiji.

Šta je najveći problem?

Konglomerat je problema, do toga da alavi poslodavci nešto malo iznad minimalca plaćaju radnike, a ostalo plaćaju “na ruke”. Ozbiljnog kranistu ne možete više da nađete ispod 80.000 dinara, cena ide i do 120.000 dinara, za onog koji je iskusan, radi sa opasnim teretom itd. Samo početnici rade za manje novca. Radnici pristaju da rade za nešto iznad minimalca da bi ostalo dobili u neto iznosu, jer bi im gazda svakako smanjio kada bi morao da plaća kompletne poreze i doprinose na bruto iznos. Poslodavci se žale da su preveliki iznosi poreza i doprinosa u Srbiji i da sa tim ne mogu da se izbore. Ima i tu realnosti, međutim država tu opet nema kontrolu. Ako vi pravite dobar profit, a radnicima smanjite plate i date im samo nešto malo iznad minimalca, na taj način siromašite državu, jer pare koje bi joj pripale od poreza i doprinosa idu poslodavcima u džepove.