Toši Oliću poslednji pozdrav

Nisam bio u mogućnosti da prisustvujem poslednjem njegovom ispraćaju, ali su moje misli bile tamo, sa njim. Nije to ona uobičajena fraza.  U mojoj kalifornijskoj kući, u koju je on dolazio decenijama kao u svoju, prebirao sam po sećanjima. Mlade i stare dane proveli smo zajedno, imao sam se čega sećati. Bilo je to bogato drugarstvo i prijateljstvo. Bilo je ispunjeno zanosima i snovima, ali i realnim idejama, koje ne odlaze sa njegovim odlaskom.

U Beograd, u naš voždovački kraj, Toša je stigao iz Bosanske Krajine, gde je rođen. (Ako je to važno, u Bosanskoj Dubici.) Ne pamtim da je ta činjenica – da je bio tzv. dođoš – proizvodila bilo kakve animozitete kod nas, rođenih Beograđana. Naprotiv. Pomalo periferijska deca, mi smo odmah i jednako ispoljavali jednu vitalnost koja će ostati deo naših karaktera kroz ceo život. Bez obzira na to što je ovo nekrolog Toši, biću kao i obično neposredan u kazivanju: važilo je tad ono surovo pravilo – što nas ne ubije to nas ojača. Tako smo počeli hodati kroz život. Tako smo, kao dečaci, ušli i u rat. Ali ono što je posebno ostalo u mom sećanju jeste njegova đačka inteligencija. Kad god bismo se kao generacija nalazili na nekim godišnjicama, nismo propuštali, svi redom, da istaknemo upravo tu nepobitnu činjenicu: najbolji valjda u svemu, u školi, bio je Toša Olić. I ako se kasnije isticalo da govori šest jezika, to nama koji smo s njim počinjali život nije bilo nimalo čudno. Njegov je talenat doista bio obilan. Njegovo uspešno, neverovatno lako prilagođavanje na američki biznis, o kojem ću posle reći još neku reč, prilagođavanje čoveka koji je u zrelim godinama dolazio iz sveta socijalizma u najordinarniji kapitalizam i među izazove koje on rađa, bilo je – pouzdano vam svedočim – doista fascinantno. Bio je riba u vodi.

Obojicu nas je u mladosti privlačio sport: mene, kao što je šire poznato, biciklizam, njega sportska diplomatija. Imao je internacionalnu karijeru u tome području svoga rada, koju je – to sam dobro zapamtio – doista voleo. Ali, on je bio posvećenik u svemu čega bi se doticao. Nisam previše mario za njegovo novinarstvo, mada nikad nisam preskakao činjenicu da se brzo uspinjao na lestvici, i da je u onoj – sad se vidi – velikoj državi, bio na najvišem položaju, kao šef državne agencije vesti. Cenio sam to dostignuće. Ja sam tad već tražio svoju sudbinu u drugom i drugačijem svetu. Meni je komunizam u kojem je on postigao neke blistave trenutke svoje karijere bio tesan i neprihvatljiv, ali ta činjenica nije smetala, nije bila nikakva prepreka, da u jednome trenutku tad već zrelih naših životnih doba nastavimo upravo tamo gde smo bili stali kad sam ja napustio Jugoslaviju a on ostao u njoj: sa istim onim drugarskim poverenjem, sa istom onom iskrenošću, sigurno i sa istim poletom, počeli smo našu saradnju u Americi. On je za neke stvari postao moja desna ruka. Njegova postojanost, smirenost, uravnoteženost, racionalnost, bili su ono što mi je često trebalo, možda čak i nedostajalo. On je učio neupadljivo i brzo, i svoje iskustvo ugrađivao u razvoj biznisa koji smo vodili. Ekspanzija moje farmaceutske kompanije na Istok, pa i u Srbiju, u dobroj je meri vezana za njegov angažman. Toša je znao sa Rusima, sa Srbima, sa Poljacima, Česima, Mađarima … Ali, i sa Špancima, Italijanima, Švajcarcima. Govorio je mahom njihove jezike, i to je bila (samo jedna doduše) pretpostavka njegove veštine pregovaranja i dogovaranja.

Spomenute crte njegovoga snažnog karaktera ispoljile su se posebno kad sam postao predsednik vlade SR Jugoslavije, 1992. I Toša, kao moj glavni politički savetnik, i ja, vratili smo se kući, u Srbiju, u jednom teškom, tragičnom zapravo vremenu, da pomognemo da se umanje gubici i otvori perspektiva bolje budućnosti. Mi smo različiti karakteri, ja impulsivan, on uzdržan, i to je bila odlična kombinacija. Njegovo poznavanje domaće i međunarodne scene bilo je takođe impresivno. Ja sam dolazio iz poslovnog sveta, imao sam jednostavne, logične ideje, i jednu viziju promene Srbije koju je bilo neophodno ostvariti da bismo smo se izvukli ne samo iz tadašnje katastrofalne krize, nego i da bismo krenuli u jednom drugom, istorijski boljem i sigurnijem pravcu. Toša je bio odličan analizator prilika, i bio je sigurna karika u tome poslu. Često su na našim sastancima oči bile uprte u njegovom pravcu, da se čuje šta će on reći, i predložiti. Ja sam mu verovao, i to je bila suština našeg odnosa. Verovao sam mu bez obzira na to kako sam ocenjivao njegov doprinos. Znao sam da je bio bez ostatka iskren prema meni, i to je bilo najvažnije. To je veliki dobitak mog života.

Kad smo zašli u ozbiljne godine, i kad smo – suprotno mojim dotadašnjim pogledima na život – videli da smo smrtna bića, Toša je doživeo bolne porodične nedaće. Teško je bilo suočavati se sa tim njegovim situacijama. Koliko sam mogao, bio sam u tim trenucima uz njega. I ja i naša okolina pomagali smo mu ljubavlju i poštovanjem, koje je ovaj pošteni, stameni čovek zasluživao. Znam da je taj veliki svoj bol odneo sa sobom u grob.

Najbolje godine života posvetio je radu za zajednicu. I kad izgovaram ovo sećanje, izgovaram ga i sa namerom da onima koji ga nisu znali prenesem tu važnu činjenicu. U životu čovek radi istinsku stvar dostojnu čoveka ako radeći za svoje dobro,  radi i za dobro društva kojem pripada. Toša je bio upravo taj tip čoveka. Uvek spreman da svoje sposobnosti, koje su bile izvanredne, i izvanredno velike, uloži u potrebe ljudi i naroda kojem je pripadao, na jednu opštu korist. To nije baš široka odlika našeg vremena, pa je i po tome Toša izuzetak. Lepo je to što su beogradske vlasti ovu  činjenicu znale da uoče, i da odluče da mu se na Novom groblju da mesto u Aleji zaslužnih građana. Tamo počivaju najbolji ljudi grada u kojem sam rođen. Moj drug iz razreda, moj prijatelj kroz ceo život, Teodor Toša Olić, zaslužio je da bude među njima, najzaslužnijima.