Traganje Srbije za novom ideologijom

Zoran Đinđić je upravo ošišao rep i skinuo minđušu, pošto je nepovratno izabrao političku karijeru, predsednik je Izvršnog odbora DS, Vojislav Koštunica predvodi desno krilo DS, i SPO Vuka Draškovića mu pomaže da napravi stranku, isto kao što će 12 godina kasnije Koštunica diskretno podržati, takođe, predvodnika desnog krila DS Borisa Tadića da dođe na čelo stranke. Drašković je opozicioni mesija u punoj snazi, oko koga se kreće šarolika svita pratilaca i neke vrste telohranitelja, a pristalice SPO za svaku žensku osobu u njegovoj blizini pitaju „Da li je to Danica?“. Još se nije desilo prebijanje, još policajac Radomir Marković, koji će biti šef Državne bezbednosti u vreme dva atentata Draškovića, nije lično ošamario Danicu. Ali dah smrti je već tu, ne samo zbog rata u Jugoslaviji, i ne samo zbog pogibije policajca i demonstranta u Beogradu na martovskim demonstracijama lane. Taj strašni dah veje blizu SPO i zbog ubistva dvojice komandanata Srpske garde u leto 1991. Đorđa Božovića Giške i Branislava Matića Belog. Na grupnoj fotografiji dobrovoljaca Garde iz SPO je i Branko Vasiljević, karatista, i budući šef obezbeđenja Zorana Đinđića u vreme saradnje DS i SPO tokom višemesečnih građanskih nemira 1996/97, koji će mesec dana nakon pogibije na Ibarskoj magistrali 1999, prema zvaničnoj verziji, izvršiti samoubistvo.

„Onesvešćena, oslepljena i gluva Srbija“

Ipak, tada na Vidovdan 1992. Drašković poziva na prkos destrukciji i ne pominje ni slavnu prošlost, ni kosovsku bitku 1389, ni Gavrila Principa 1914. „Tvrde onesvešćenoj, oslepljenoj i gluvoj Srbiji da je ovaj rat nama bio nametnut i da je bio neizbežan… Zaboravljaju da je Srbija izvođena kao krdo na trgove, na ulice, u fabričke hale, da je naredba bila da se bojkotuje Slovenija samo zbog jednog jedinog zahteva – da se Jugoslavija transformiše u asimetričnu federaciju…

Pitaju, šta će biti kada predsednik podnese ostavku. Nastaće haos, vele, jer nema ko da ga zameni. Ko će ga zameniti, pitaju stalno? Evo odgovora ko će ga zameniti – niko. Takvog predsednika, sa takvom politikom i ovlašćenjima, više nikad ne želimo da imamo. Doveo je Srbiju do groba. Naterao joj je dušu na nos, pa se kočoperi pred televizijskim kamerama…“.

Drašković još ne kaže Slobodanu Miloševiću „Sadame, crnji si od svakog Sadama“, ali možda već tada shvata šta je kritična masa za promene „kad na Trgu bude 300 hiljada ljudi, znajte da smo pobedili, na 300 hiljada ljudi ne kreću vojska i policija, oni se tada pridružuju narodu“. To je kasnije Đinđić zvao „nema smene režima bez guranja sa ulice“, a ima onih koji su izračunali da je 5. oktobra 2000. u centru Beograda bilo baš 300 hiljada ljudi.

Istoriografija bliske prošlosti nije dala odgovor koliko se ljudi okupilo prvog dana Sabora, pri čemu su neki i dan-danas ubeđeni da je građanskih protesta devedesetih bilo mnogo, ali da je „sabor“ samo jedan, jer je to bio jedini istinski i pravi bunt građanske Srbije. Sve ostalo je bilo manje ili više pod kontrolom režima ili „presvučenih“ komunista.

Dakle, koliko se tačno ljudi okupilo prvog dana, tog 28. juna 1992. na platou između ondašnjeg Bulevara revolucije i Doma sindikata, te u Pionirskom parku sve do Andrićevog venca gde je stolova Milošević, meri se cifrom od sto hiljada koliko je izvestila provladina Politika, do 700 hiljada koliko je javio opozicioni Studio B.

Takovski grm u Pionirskom parku

Iako su tvrdo jezgro, odnosno malobrojne demonstrante koji su spavali u šatorima narednih dana i noći do 5. jula, koliko je Sabor trajao, činile pristalice SPO, njihov vođa Drašković nije, tvrde očevici, bio glavna ličnost tog političkog hepeninga. Bilo je mnogo glavnih ličnosti, a uzgred u budućnosti, u jednom sasvim drugom vremenu i svetu, spavanje pod šatorima u parku postaće glavni vid protesta – u pokretu Okupirajmo Vol Strit nastalom kao odgovor na krizu korporativno-bankarskog kapitalizma.

Dvadeset godina ranije, međutim, Srbija nije kapitalizam tek prizivala, koji se odazvao u liku američkog biznismena i jugoslovenskog premijera Milana Panića, nego je mnogo više tragala za ideologijom koja će zameniti odumrlu komunističko-socijalističku utopiju. Neki bi rekli da je to bila potraga za duhovnošću, u kojoj su učestvovali i patrijarh Pavle, takođe govornik na skupu, te mnogi intelektualci koji su podržavali Demokratski pokret Srbije – Depos, od Matije Bećkovića, preko Koste Čavoškog do pisma već bolesnog Borisava Pekića…

– To je bilo najtužnije vreme, vreme direktnog prelaska iz lagodnog života za vreme vlade Ante Markovića, u početak bede i sankcija, vreme u kome je nastala skraćena Jugoslavija od Srbije i Crne Gore, dok je rat u Hrvatskoj uveliko trajao, a u Bosni upravo počeo – kaže za Danas Cvijetin Milivojević, te 1992. politički novinar opozicionog lista Borba.

– Izvan Deposa i Vidovdanskog sabora ostali su DS Dragoljuba Mićunovića i GSS Vesne Pešić. Način na koji je vođeno okupljanje ljudi sa pukim porukama Miloševiću da eto mora da ode, bio sasvim neuspešan. „To je bila metafora Takovskog grma preneta u Pionirski park, kao i uopšte Vidovdana koji simbolizuje mnogo više stradanja i poraze nego pobede“, ističe sagovornik Danasa i dodaje da se iz leta 1992. ipak najviše pamti povratak fudbalske reprezentacije, diskvalifikovane sa Evropskog prvenstva. „Vraćeni su iz Švedske, iako su bili prvi u grupi, iza je bila Danska, koja je zahvaljujući tome postala evropski šampion“, kaže Milivojević.

S druge strane, Borisav Jović, nekadašnji bliski Miloševićev saradnik, i visoki funkcioner SPS, ispričao je pak da je „vidovdanska situacija“ u vrhu režima doživljavana krajnje ozbiljno.

– Ta situacija je bila daleko višedimenzionalna nego sve kasnije. U to vreme je bilo kao moda rušenje svih tih rukovodstava u Istočnoj Evropi. A nije mnogo prošlo ni od događaja u Rumuniji, na koje se, meni se bar čini, tadašnje opoziciono rukovodstvo u Srbiji dosta ugledalo i mislilo da može isto tako da završi stvar. Te okolnosti su bile najteže i najdramatičnije. Može biti, ja stvarno ne mogu to da tvrdim, može biti da su sve te okolnosti delovale na sve nas, a svakako i na Miloševića da bude mnogo više zabrinut nego što je u kasnijim fazama bio – rekao je Jović 1996. za NIN.

Đilasova šetnja do Dedinja

Tih vidovdanskih noći, javni prostor je postao poprište karakterističnih nadrealnih scena, koje će se kasnije ponavljati u sličnim sekvencama. Recimo, da bi se skup održao, na binu su danonoćno izlazili govornici, glumci i muzičari, pa je pank grupa Direktori nastupila pred pristalicama SPO iz unutrašnjosti pod šajkačama. Možda je među njima bilo istih onih koji će pet godina kasnije, na gotovo istom mestu, aplaudirati i skandirati „Tako je Vuče“, kad on bude poentirao, sa krova „đinđomobila“ „Serbia ov kompjuters, not Serbia ov kalašnjikovs“. Bilo je i isključenja struje u parku, preteče sečenja „koaksijalnog kabla“ za prekid emitovanja B92, te prve organizovane protestne šetnje gradom.

A pravu protestnu šetnju u političku borbu praktično prvin je uveo sadašnji beogradski gradonačelnik i uspešni poslovni čovek Dragan Đilas, tada mladi urednik na pomenutoj radio-stanici i vođa studentskog protesta. I to ne vođa po vokaciji nego po funkciji – bio je student prorektor, izabran glasanjem između više kandidata. „Demonstracije u maju 1992. su bile vrlo specifične. Organizovane su tako što se skupila grupa studenata sa različitih fakulteta. Prvi sastanak je bio na Bogosloviji, i organizovao ga je današnji vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, Mladen Durić mu je svetovno ime. Deset dana posle tog sastanka on je otišao, kada sam pitao gde je, rekli su da se zamonašio, otišao kod Atanasija. „Gde baš sada, što nije sačekao bar još mesec dana“ ispričao je Đilas mnogo godina kasnije za Vreme.

U to vreme bila je stvar prestiža biti student na fakultetu koji se „pridružio“ protestu, u čemu su učestvovali i mnogo profesori. Prorežimski mediji su tvrdili da studentima upravlja improvizovani štab na Filozofskom fakultetu, koji čine makretinški stručnjaci Milana Panića, koji i finansira taj studentski aktivizam. Okupljanja studenata, sa pratećim žurkama i sedeljkama ispred Platoa, trajao je tokom celog ispitnog roka i premašio Vidovdanski sabor. Ipak, 9. jula Đilas je proglasio kraj i poveo studente niz Kneza Miloša do Dedinja. Kolona se usput osula, a pitanje je da li je i znao Miloševićevu adresu. Pred kordonom, na pola puta, studenti su se vratili, i više nikad niko, pa ni Čedomir Jovanović, nije pokušao da se tamo protestno šeta (mada je bilo protestnih vožnji i trubljenja automobilom) sve do hapšenja Miloševića 2001.

Posle devedesetih dva puta su održani skupovi na političkom „tragu“, datumu i već mitu Sabora – prvi put na desetogodišnjicu 2002, a drugi put je taj naziv poneo skup u Kruševcu 2010, koji je organizovao Tomislav Nikolić sa naprednjacima.

Saborovanje, DS i Dragoljub Mićunović

Vidovdanski sabor na izvestan način doveo je i do cepanja Demokratske stranke, budući da je krilo DS koje je predvodio Dragoljub Mićunović odbilo da učestvuje na skupu. Prema nekim informacijama, u toku saborovanja Mićunović je boravio u Londonu, gde je na samrti ležao književnik Borislav Pekić, koji je istovremeno sa samrtničke postelje uputio pozdravni telegram Saboru. Drugo krilo DS na čelu sa Vojislavom Koštunicom bilo je jedan od organizatora sabora, ali i Deposa. Nepun mesec po okončanju sabora Koštunica je formirao novu partiju, Demokratsku stranku Srbije. Zašto nije prisustvovao tom velikom i mirnom skupu koji je organizovao Depos, Dragoljub Mićunović ni juče, 20. godina kasnije, nije želeo da kaze. Na pitanje da li bi tok istorije možda bio drugačiji da je i njegova stranka bila sa ostalom opozicijom na bini ispred Savezne skupštine, Mićunović nije želeo da nam odgovori, napominjući da nije baš uputno da se iz Strazbura, gde prisustvuje sednici parlamentarne skupštine Saveta Evrope, priseća nekih istorijskih događaja. „Neka podsećanje na taj jubilej prođe bez mene i neka o njemu govore oni koji su vodili sabor. Kao što znate ja nisam u njemu učestvovao“, bio je kratak Mićunović.

Matija Bećković: Prvi put se čulo „Živeo kralj!“

Sveprisutan na Vidovdanskom saboru pre dvadeset godina bio je i akademik Matija Bećković koji je zapalio okupljenu masu rečima da se u poslednjih 600 godina Vidovdana nad Srbijom nije ovoliko smračilo.“Ostali smo bez duhovnog vida i valja nam se uzeti za ruku i izvesti iz te tame“, poručio je Bećković. Danas, 20 godina kasnije, on tvrdi da je na Vidovdan bilo mnogo važnijih događaja od Vidovdanskog sabora, a sam Vidovdanski sabor jedva da bi mogao da se spomene među događajima koji su se dogodili na taj dan . Na pitanje zbog čega je uopšte učestvovao na tom skupu kada danas tvrdi da je njegov značaj minoran, akademik Bećković kaže da nažalost nije mogao da učestvuje na saboru koji se odigrao pre 600 godina, pa je učestvovao na onom od pre dvadeset godina. Iako ne vidi neki veliki istorijski značaj sabora iz 1992. godine, Bećković kaže da je činjenica vredna pažnje to što je prvi put u Beograd i baš na vidovdanski sabor došao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

– Prvi put se tada u Beogradu posle 50 godina čulo živeo kralj, hoćemo kraljevinu Srbiju. Za taj poklič se ranije streljalo u Beogradu – kaže Bećković.

Unazad se može koraknuti, ali ne i koračati

„Od 1990. pa do danas, samo jednom, na osmodnevnom Vidovdanskom saboru 1992, iste zahteve podržale su sve stranke demokratske opozicije, većina članova SANU, SPC i patrijarh, princ Aleksandar Karađorđević, većina srpskih pisaca i novinara. Pobunjeni narod i nacionalna duhovna elita tražili su prekid rata, ostavku Slobodana Miloševića i vanredne izbore. Makar samo i deklarativno, to jedinstvo „druge Srbije“, čovečne Srbije, koja je bila protiv smrti, mržnje, bezumlja i ratne pljačke pobesnelog „patriotizma“ socijalista, radikala, generala, tajnih policija i njenih eskadrona zločina, više se nikada nije ponovilo. Na krilima 9. marta i stazama Vidovdanskog sabora, četiri godine kasnije, tri će duga meseca demonstrirati koalicija „Zajedno“, a proći će još četiri godine da zahtevi Vidovdana 1992. budu ostvareni. Samo privremeno i prividno, nažalost.

Danas, nema ni traga onom jedinstvu „druge Srbije“ od pre dve decenije. Evropski ciljevi su pomračeni, zlo je zaboravljeno i sve mu je oprošteno i vraća se za kormilo. Mnogi akademici, pisci, vladike, novinari, koji su bili u Deposu i na Vidovdanskom saboru, danas su najbučniji propagandisti svega protiv čega su onda bili, a onaj narod ispod šatora izgubio je nadu i žali za svojim promašenim životima i pokradenim snovima o Srbiji koje nema. Nema je, ali će je biti. Mora. Unazad se može koraknuti, ali ne i koračati“, napisao je Vuk Drašković za Danas povodom 20 godina Vidovdanskog sabora.