„Tuga i strah koju osećamo će se vrlo lako transformisati i u bes“: U kakvom je stanju naše društvo posle tragedije u Novom Sadu?

Svako od nas ima svoje mehanizme reakacije i odbrane od katastrofične realnosti, naročito posle prošlogodišnjih tragedija u “Ribnikaru” i selima kod Mladenovca, a kako sa Danas kaže psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović, redovna profesorka na Odelenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, “ono što je zaista prva reakcija bila je ponovo novi šok”:

“Jer je to još jedna stvar u nizu koje nam se dešavaju i to ne samo posle Ribnikara, koji jeste bio stvar koja nas je zatekla i šokirala. Onda se čitav niz događaja, u međuvremenu, desio tako da smo mi svi u stanju podgrevanja traumatizacije na manjem ili većem planu. Setite se samo litijuma, zbog njega protestujemo jer direktno ugrožava naše zravlje… Naravno da te informacije i stanje u kojem živimo iznova nas uznemiravaju, pa i traumatizuju. Slobodno možemo da kažemo da živimo hronično u jednoj kolektivnoj traumatizaciji. Kada se pojavi ponovo neka vest ona nas opet uzdrma, zaprepasti. Pitamo se:”Da li je moguće da se još i to desil?” S druge strane, druga misao je da nas više ništa ne može iznenaditi. Imate dve paralelne kontradiktorne misli da u ovom društvu možete da očekujete bilo šta. Mi nemamo garancije o bezbednosti”.

Nema apsolutne bezbednosti, ali…

Ona dodaje da nema apsolutne bezbednosti, da se dešavaju prirodne katastrofe, velike saobraćajne nesreće, da je to doza rizika sa kojom živimo, ali:

“Sada se već osećamo da smo okruženi sa previše rizika. Više ni u šta ne možemo da budemo sigurni. A što je još gore, ne možemo da budemo sigurni u one koji bi trebalo da nam pruže tu sigurnost. Ako su isti oni koji treba da saniraju posledice ili da utvrde odgovornost koji je potencijalno ugrožavaju, onda ste u mnogo većem stepenu traumatizacije”.

Prema rečima Džamonje Ignjatović, posle takve nesreće normalno je kolektivno tugovanje i iskazivanje empatije paljenjem sveća.

Ljudi posle nesreća…

“Ljudi posle tih nesreća koje pogađaju celo društvo, kroz kolektivne rituale, pokazuju emocije i to ima isceljujuću funkciju. Međutim, u ovim situacijama to nije dovoljno. Sledeća reakcija je traženje odgovornosti što se ne osećamo bezbedno na onim mestima na kojima bi morali da se tako osećamo. Prvo što ćemo pomisliti prelazeći preko novog mosta biće da li je to bezedno, da li se dobro gradilo, od kog materijala, ko je konstruisao taj most, da li su to stručni ljudi, da li se štedelo na meterijalu, da li je neko krao na tome. Mi smo naučili da nemamo poverenja, ali ne zato što smo nepoverljivi, već iskustvo nam govori da ne možemo da imamo poverenja kad nas stalno obmanjuju, lažu, na kraju nas truju zagađenjem, litijumom, sad nas ubijaju iz nehata i nemara. Naravno, da ovo što se desilo u Novom Sadu nije smišljeno da nekoga ubije, ali takav stepen nemara i neodgovornosti kojim ugrožavate živote ljudi je nedopustiv. I zato se zahtevaju ostavke, smene i to svih koji su u to uključeni, uključujući i one koji su doprineli da se takav sistem rada, mišljenja, vrednosti učvrsti u ovoj sredini”, objašnjava naša sagovornica.

Da li je ovo kraj, nema dalje?

Na pitanje da li je ovo kraj, da li smo konačno lupili o zid i rekli da nema dalje, ona kaže:

“To će zavisiti od naše ukupne reakcije. Pitanje koje svi postavljemo je “dokle”, ”šta je sledeće”. Mislim da ne sme ništa sledeće da se desi. Ovo bi moralo da bude kraj. Nemam nikave garancije da to i jeste kraj i da će reakcija društva i oodgovornih biti takva da se to zaustavi, ali ne znam šta bi trebalo još da čekamo. Doživljaj nesigurnosti je opravdan. U ovom trenutku ta tuga i strah koju osećamo će se vrlo lako transformisati i u bes. Jer ljudi su, ne samo uplašeni i tužni, već i besni. Naše stanje sada odražava rečenica “Svi smo mi ispod nadstrešnice”. Uprkos toj nesigurnosti i nestabilnosti mi nemamo prava da širimo paniku. Trebalo bi da nastavimo svoj život zato što je važno da se krećemo, da živimo jer će nam to jedino pomoći da se nosimo sa traumom, ali i aktivan odnos prema tome je, takođe, važan. Da svi istrajno zahtevamo i odgovornost i preduzimanje svih mera, proveru svih ugovora građevinskih, da se sve stvari otvore jer imamo pravo da znamo da li smo bezbedni. Dramatične situacije donose i dramatična osećanja, treba nastaviti svoje živote, ali ne da pređemo preko svega kao da se ništa nije desilo”, ističe ona.

„Reakcija na težak stres“

Ljiljana Simić, psihijatar u Klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” dodaje da u medicinskoj psihijatrijskoj klasifikaciji postoji nešto što se dijagnostikuje kao reakcija na težak stres.

“Ovo je jedna sittuacija koja bi mogla medicinski da se podvede pod to bez obzira na to što govorimo u smislu populacije. Generalno događaj koji se desio ipak je afektirao sve nas da se osećamo, pre svega, tužno, donekle uznemireno, sigurno da kod nekih ljudi postoji osećaj nebezbednosti, razmišljanja o tom događaju, koji je zaista vrlo traumatski sa posledicama gubitka ljudskih života. Sigurno je da se opšte stanje napetosti manifestuje se padom raspoloženja, disfunkcionalnosti na poslu, moguće i gubitkom sna. Ove stvari su izuzetno velikog intenziteta i imaju neko svoje trajanje. Prirodno je da ta reakcija na stres ima svoje vremensko trajanje koje se meri danima“, objašnjava naša sagovornica.

Kako dodaje, svako od nas ima svoje mehanizme odbrane, racionalizaciju.

“Ako se desi da su tegobe kontinuirano jake, da se kontinuiramo plašimo, osećamo ugroženost i nebezbednost, razdraživljiji smo, napetiji, teško se upuštamo u komunikaciju čak i sa ukućanima, imamo košmarne snove, onda u narednim danima možemo da potražimo pomoć stručnjaka”, ocenila je Simić.

Kako je navela, svi smo vrlo traumatizovani posle Ribnikara i nivo stresova nastavio se u serijalu.

“Moramo da imamo racionalniji pritsup prema životu i poverenje u institucije jer ako se dovedemo u sumnju onda možemo da odemo u čak psihijatrijska obolevanja koja bi se širila dalje i dobijala na intenzitetu.”