Transakcija na nivou boljševika

Lin H. Nikolas: OTMICA EVROPE (5)

Lin H. Nikolas je stekla obrazovanje u Americi, Velikoj Britaniji i Španiji. Pošto je diplomirala na Oksfordu, nekoliko godina je radila u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Za vreme boravka u Belgiji, započela je desetogodišnji rad na knjizi Otmica Evrope, za koju će dobiti nagradu National Book Critics Circle. Francuska vlada odlikovala ju je Ordenom legije časti, a Poljska joj je dodelila titulu Amicus Poloniae. Priča ispričana u ovoj impresivno dokumentovanoj knjizi, prožeta uzbudljivom neizvesnošću, tiče se rata Trećeg rajha protiv evropske kulture i herojskih napora Saveznika da je očuvaju čije najzanimljivije delove prenosimo uz ljubazno dopuštenje izdavača, Geopoetike iz Beograda.

Pred ovom grupom pokazivao je oštar antisemitizam, poprilično u saglasju s njihovim, kao i neophodan prezir prema modernističkim delima. Pristupio je Partiji 1933, kako je sam priznao jer se nadao da će „zadobiti uticaj i omogućiti izbegavanje ekstremnih mera“. Haberštok je koristio svaki mogući metod da utiče na zvaničnike u Ministarstvu kulture i propagande, od kojih su neki hrabro pokušavali da održe tradicionalnu distancu između dilera i muzeja, ali koji su često ispaštali kada se Haberštok žalio svojim partijskim drugovima.

Zbog svoje povezanosti sa Borbenom ligom, bio je jedan od prvih koji su prepoznali koliki bi profit mogao da se ostvari iz dolazeće čistke modernističkih radova i stoga ju je aktivno promovisao. Još 1935. se govorilo da zajedno sa zvaničnicima iz Ministarstva propagande Haberštok stoji iza ujdurme smišljene da se neimenovanom, ali „važnom“ Parižaninu prodaju francuski impresionistički radovi iz nemačkih muzeja za pet miliona rajh maraka, koji bi bili iskorišćeni za dekoraciju pri renoviranju hotela Četiri godišnja doba u Minhenu i osnivanje fonda za nemačke umetnike u Komori Rajha za kulturu. Trebalo je da detalji budu sprovedeni preko švajcarske kompanije za ulaganje, koju je predstavljao dr Franc Zajler. Ovaj gospodin obratio se nekolicini nemačkih direktora. Hanfštengl iz Nacionalne galerije rekao je Zajleru da takva prodaja nije moguća i predložio da proba sa vlasnicima privatnih zbirki, kakvi su bili Openhajmovi, koji su prodavali. Slike koje je Zajler izabrao bile su najvišeg kvaliteta: po tri Sezanove, Renoarove i Maneove, uključujući Maneovo čuveno platno U stakleniku. Ubrzo posle Zajlerove posete, direktori muzeja su od Ministarstva propagande dobili naređenje da pošalju fotografije i procene dela o kojima je bila reč. Pretpostavljalo se da je sam firer podstakao operaciju. Sumnjičav, Hanfštengl je ove događaje prijavio Ministarstvu kulture. Slične žalbe stigle su i iz drugih muzeja. Zvaničnik iz Ministarstva po imenu Kuniš napisao je oštro pismo samom Hitleru, u kome govori da bi takva transakcija ne samo pogodila dostojanstvo Francuza, koji bi to videli kao uvredu svoje kulture, već bi spustila Nemačku na nivo boljševika u Rusiji koji su prodali vlasništvo svojih muzeja za strane valute. Kasnije, Kuniš je upravnicima muzeja zabranio da prodaju bilo koji rad koji bi predstavljao „nenadoknadiv gubitak javne zbirke“, koji je dobijen u okviru donacije ili čija je preprodaja bila zabranjena na „zakonskim i moralnim osnovama“. Za bilo šta što bi prodali morali bi da prime dovoljno veliku kompenzaciju da delo zamene drugim jednake vrednosti – što je naravno eliminisalo sve slike koje je Zajler odabrao. Kada je stvar zaista predstavljena Hitleru, on je zabranio slična poslovanja.

Haberštok je malo poranio, ali čistke iz 1937. bile su tačno ono što mu je trebalo. Tokom te operacije uspeo je da se domogne Gogenove predivne slike Jahači na moru, sveže skinute sa zida Valraf-Riharc muzeja u Kelnu. Zanemarivši svoj antisemitizam, prodao je udeo slike Žoržu Vildenstajnu iz Pariza, koji ga je posle nekoliko meseci preko ogranka svoje firme u Njujorku preprodao glumcu Edvardu G. Robinsonu. Haberštok je bio uznemiren i sumnjičav zbog odlaganja i Vildenstajn je u više navrata morao da mu piše objašnjenja u kojima navodi da je strpljenje neophodno ako želi da se slika proda pod najboljim uslovima – dans de bonnes conditions.

Iznova i iznova pokušavao je da prevari nemačke muzeje. Direktoru lajpciškog ponudio je sramno nisku cenu za Hansa fon Marea, pod izgovorom da je Mareova majka bila Jevrejka. Kasnije je Haberštok pokušao da jedno Spicvegovo platno koje je gradonačelnik Nirnberga želeo da pokloni Hilteru za rođendan, zameni za vrhunskog Pitera de Hoha u Nemačkom muzeju. Kada se direktor dr Cimerman usprotivio, Haberštok je pokušao da iskoristi svoj uticaj da bi ga otpustio. Uprkos tome, Cimerman je kasnije imenovan za direktora Berlinske nacionalne galerije. Haberštok mu je poslao tortu u znak čestitke. U međuvremenu, ispostavilo se da je Špicveg bio lažan.

Nastavlja se