Tražio garancije da neće biti gonjen zbog zločina

Na suđenju u Hagu Milošević je izjavio „da je general Mladić svoju slobodu pokušao blagovremeno da osigura, još dok je trajao rat u Bosni. Kao garancija trebalo je da mu posluži puštanje francuskih pilota zarobljenih tokom bombardovanja 1995“.
Ni četvrti i završni čin drame oslobađanje pilota u hotelu Vidikovac u Malom Zvorniku nije protekao bez problema. Prvo se general Duen opirao da pređe granicu, odnosno da uđe na teritoriju pod kontrolom vojske generala Ratka Mladića, i iz političkih i iz bezbednosnih razloga. Bio je u pravu. Njegova pojava u uniformi u RS bila je ono što je Mladić želeo, a što se bezbednosti tiče, bilo je mnogo razloga za sumnju da bi moglo da se desi nešto nepredviđeno. Ipak, Perišić je uspeo da ga ubedi da će sve biti u redu. A kad je dogovoreno vreme za predaju pilota prošlo, nervoza je rasla. Mladić je telefonirao, besneo i psovao, ali nije mogao da utvrdi šta se dešava. Bilo je očigledno i da strahuje da su ga neposredni izvršioci i pratioci pilota izdali. Ipak, to se nije desilo. I Perišić je strepeo, jer nije mogao da zna šta je u međuvremenu smislio „bombaš Toša“. Ispostavilo se da su pratioci pilota, sledeći svoju logiku, da bi izbegli eventualni susrete sa nekim od nepozvanih, koji su do tada uzalud tražili pilote, prešli u Srbiju i na Vidikovcu se pojavili iz suprotnog pravca, iz Srbije.
Slika predaje pilota, rukovanja Mladića, Duena i Perišića i prisustva mnoštva nepozvanih i neželjenih osoba, munjevito je obišla svet. Predsednik Širak se, sa pilotima, pojavio u glavnoj informativnoj TV emisiji te večeri i nije propustio da kaže su piloti, konačno, oslobođeni iz zatočeništva „srpskih varvara“, ili nešto slično i gore. Ipak, general Duen se založio da naredne godine dođe u Beograd i da dva miraža RV Francuske učestvuju na aeromitingu u Batajnici. Naravno, to ne bi bilo moguće da se nije saglasio Vrhovni komandant OS Francuske, predsednik Žak Širak.
Zanimljivo je podsetiti šta je o Mladiću pisao general Rouz, pošto je njegovo svedočenje najmanje dostupno i poznato našoj javnosti. Rouz je bio kvalifikovan i ozbiljan vojnik. To je pokazao po dolasku na novu dužnost i potvrđivao u praksi do kraja mandata. Rouz se dosledno ponašao kao profesionalni oficir i predstavnik Ujedinjenih nacija, zalagao se da se problemi rešavaju mirnim putem i suprotstavljao se upotrebi sile od strane NATO. Bio je otvoren i direktan, nije štedeo ni sebe ni druge. Svoja sećanja i zapažanja, pod naslovom „Borba za mir“, počeo je da piše odmah po isteku mandata. Rouz je žestoko kritikovao srpsku stranu u BIH, u celini i pojedince, uključujući i Mladića, ali to što je mislio i izrekao o njima je gotovo tepanje u poređenju s onim što je rekao i napisao o Muslimanima, konkretno Ejupu Ganiću, generalu Rasimu Deliću, Aliji Izetbegoviću i Harisu Silajdžiću, nazivajući ih lažovima, prevarantima, pokvarenjacima, a Delića i ograničeno inteligentnim. Najzad, general Rouz nije propustio i da zapiše da se i različito oprostio i pozdravio sa Muslimanima i Srbima. Povodom oproštajne posete Aliji Izetbegoviću, Rouz je zaključio da je upravo Izetbegović bio jedan od najodgovornijih za stradanja i beskorisno produžavanje rata i istakao da je pozdrav sa Srbima po svemu bio drugačiji. „Celokupno srpsko rukovodstvo, obučeno u najbolja odela, okupilo se da mi zajedno požele sreću. Posle govora i svečanosti, Mladić me je pozvao na ručak. U njegovom držanju nije bilo ni peckanja niti neprijateljskog ponašanja. Čak mi je u tim trenucima bio simpatičan. Pri kraju ručka predao mi je izvanrednu zbirku akvarela, na kojima je predstavljeno više događaja karakterističnih za moj boravak u Bosni“, napisao je, ne bez patetike, general Rouz. Nije mi poznato šta je Mladić mislio o Rouzu, ali već ovaj gest dozvoljava da se zaključi da je on bio svestan da je rad i ponašanje generala Rouza bilo vredno poštovanja i da je, verovatno, osećao izvesnu grižu savesti.
Tako je bilo na kraju, prilikom oproštaja. A posle prvog susreta, Rouz je napisao da je Ratko Mladić „debeljuškast, prgav i pun dramaturgije, klasičan primer generala vaspitanog po sovjetskim uzorima. Za njega je napad bio osnovni način izvođenja borbenih dejstava. Veoma je religiozan. Rekao je da se svakog dana moli u crkvi ili na drugim mestima. Za njega nije bilo strašno koristiti teror kao metod i oružje u borbi protiv civila, ako to doprinosi pobedi u ratu. Često se služio uveravanjima, prevarama i ponižavanjem, i protivnika i sagovornika. Rekao je da ne prihvata dogovor sa Karadžićem oko otvaranja aerodroma, a na primedbu da će UN morati silom da otvore aerodrom, planuo je i, u nastupu besa, lupao pesnicom o sto, govoreći da se ne boji ni NATO niti Amerikanaca i da će oboriti svaki avion koji bi, bez njegovog odobrenja, pokušao da sleti na aerodrom, kao i da treba stotinu godina da bi ih NATO isterao iz šuma oko aerodroma“. Očigledno je da se Mladić predstavio Rouzu u pravom svetlu već prilikom prvog susreta.
Nastavlja se