Treba biti spreman platiti cenu

– U to vreme, samo je nekoliko knjiga i filmova bilo formalno zabranjeno za izdavanje i prikazivanje, znatno veći broj časopisa i tekstova, a najveći broj se zapravo nikada nije ni pojavio, pa zato ne možete ni da ih označite kao cenzuru. Ipak, iako skrivena, cenzura je bila državna praksa, i jednom prilikom je to Josip Broz javno izrekao: „Naravno da treba da imamo slobodu medija, ali prvo moramo da rešimo kadrovski problem.“

Kako je cenzura izgledala u praksi?

– Postojao je ceo sistem koji je preko urednika i štamparije kontrolisao novinare. Cenzori su pazili da se ne objavi nešto što nije po volji vlasti. Kada bi se to ipak dogodilo, to bi bilo čudno i retko. Ali i to je odgovaralo vlasti jer se ispostavljalo da od svih tih miliona rodoljubivih stanovnika, novinara i radničke klase, postoji taj jedan kukolj koji će da kaže da nešto ne valja u socijalizmu. Time su stvarali jednu lažnu sliku da je u pitanju jedna sitna manjina o kojoj možda ne treba ni voditi računa, ali oni, eto, štite vlast radničke klase, pa se i time bave.

Vi ste bili među tim kukoljem…

– Pre nego što je smenjen Aleksandar Ranković, nije se moglo ni pomisliti da čovek može da iznosi nekakav stav. Doživljavalo se kao normalna stvar da vi ne možete govoriti sve što mislite. Jedini disident u to vreme bio je Milovan Đilas. Smenjivanjem Rankovića nastupio je najliberalniji period od Drugog svetskog rata, kada se radi o rečima. Za mene je to bio poziv, izazov i neka vrsta obaveze, tako da sam počeo sa još nekim ljudima da pišem mnogo slobodnije. To je, naravno, kulminiralo i studentskim demonstracijama '68. godine, kada je slobodno iznošenje kritičkih stavova postalo naša politička norma. Mi nismo imali problema sa urednicima, jer smo to bili mi sami. Tu se jedino vodilo računa o tome koliku bi štetu medij mogao da pretrpi. Zabranu smo smatrali prihvatljivom štetom, ali gašenje medija i hapšenje smo ipak hteli izbeći.

Kada ste imali prvi problem sa cenzurom?

– Prvi ozbiljan sukob sa vlašću imao sam u jesen '68. oko jedne danas vrlo trivijalne stvari. U to vreme sam već pisao satirične tekstove za rubriku Biće bolje u „Studentu“, ali na 20. godišnjicu čišćenja IB-ovaca objavio sam jedan tekst koji se zvao „Napred u pošumljavanje otoka“. Bilo je to otvoreno pismo mladih gorana. O Golom otoku u to vreme još niko ništa nije govorio. To je bila najbolje štićena tabu tema. Taj tekst sam objavio na drugoj strani, među pismima čitalaca i izgledalo je kao veoma tupavo partijsko pismo u kome se kaže da je naša prošlost opterećena našim otocima koji su ostali nepošumnjeni. Cenzor u štampariji je to propustio i novina se pojavila na ulicama. Čitav tiraž, koji je bio 50.000 primeraka, planuo je za par sati. Kada su otkrili šta se dogodilo, nastala je policijska i politička panika. Počelo je saslušavanje. Bilo je prekasno za zabranu, jer je novina već puštena, a nekoliko dana se razgovaralo o tome da li će da nas hapse ili ne. Zaključeno je da je najbolje da se taj slučaj pusti i da se to više ne pominje. Ali ja sam nakon toga dobio policijsku prepoznatljivost i nije se skidalo oko sa mene.

Zatim je usledio broj „Vidika“ posvećen pravosuđu, kulturi i medijima u Trećem rajhu…

– Našu redakciju su nakon godinu dana rasturili i nekolicina nas je prešla u „Vidike“. Hteli smo da svaki broj časopisa bude posvećen propagiranju slobode u kulturi i demokratiji, protiv cenzure i autoritativnih postupaka bilo kog režima, pa smo se odlučili da napravimo nešto o Trećem rajhu, pošto je Hitlerova država paradigmatski primer autoritativnog režima. Ja sam bio glavni urednik i smatrali smo da postoji velika sličnost između tog autoritativnog režima i staljinističke autoritarnosti koju smo imali prilike da vidimo na delu kod nas. Oduvek sam se vodio time da, ako nastojite da se suzdržite od stavova i ocena, već da nešto pokažete i prikažete, onda se to ne može osporiti. Na naslovnoj strani bila je poštanska marka sa Hitlerovim likom. Mi tome nismo dali nikakav komentar, ali to je bio klasičan primer kulta ličnosti, kada za života nekoga stavite na poštansku marku. Mi smo imali tu praksu i sa Titom. Unutra je bilo i 78 fotografija Hitlera koji radi lepe i poželjne stvari, koje je proizvela Gebelsovska propaganda. On miluje decu, šeta psa, otvara neke fabrike, zagledan je u budućnost, prima neko cveće, odaje poštu nekim herojima – i razume se, uvek je lep. Tekstovi su uglavnom bili birani tako da se mogu neposredno povezati sa poznatim izjavama i političkim praksama u Jugoslaviji u to vreme, a o nacionalsocijalističkoj partiji se uvek govorilo sa jednim velikim P.

Šta se desilo?

– List su zabranili odmah, a zatim je krenuo i sudski proces. Na tom broju su radili: Aleksandar Ilić, Ilija Mojković, Ljubiša Ristić, a inače su s nama sarađivali i naši profesori Nikola Milošević, grupa Praksis, Slobodan Selenić, Dušan Stojanović, Vladan Petrić… Tokom sudskog procesa branio nas je pokojni Srđa Popović. Oni su tražili formulaciju za razlog za zabranu, jer nisu smeli da kažu da postoji nekakva veza između te poštanske marke sa Hitlerovim likom i one sa Titovim. Ostali su na tome da je to propaganda nacionalsocijalizma. Ali sudija je shvatio o čemu je reč i odustao je od celog slučaja, ali je vrlo brzo nakon toga poslat u penziju.

Ali vi niste stali na tome. Usledio je film „Zdrav podmladak“…

– Nakon toga birali smo nove načine da zaobiđemo cenzuru, da podvalimo. Tako je bilo sa filmom „Zdrav podmladak“, koji sam pravio sa Tomom Gotovcem. Partija je tražila od studenata sa Akademije dramskih umetnosti da napravimo film povodom 30 godina od osnivanja SKOJ-a i 50 godina od osnivanja Komunističke partije. Ja sam to srdačno prihvatio, jer sam mislio da možemo da napravimo film koji bi izdvojio propagande elemente njihovih filmova, koji bi govorili sami sobom. Mom prijatelju Tomu Gotovcu, sa kojim sam kasnije radio i „Plastičnog Isusa“, to je bilo zanimljivo kao pop-artistička ideja, jer smo hteli da napravimo jedan film ne snimajući nijedan kadar. Partija je bila šokirana, ali nije smela da reaguje jer su dali novac za to. Mi smo vršili pritisak da se to prikazuje. Skupili smo potpise znamenitih ljudi koji su nas podržali. Premijera je bila na prvom Festu '71. godine, a onda je ponovo prikazan i sledeće godine, što se nikad nije dogodilo u istoriji festivala. Ipak, film je pokupljen, nakon Titovog pisma 1972. godine. Taj film niti je ikada zabranjen, niti je ikada podnet Komisiji za pregled filmova, kako se cenzura eufemistički zvala, niti je ikada prolazio kroz cenzursku proceduru, kakva je postojala u izdavačkim kućama. Jednostavno je otet.

I „Plastični Isus“ je otet…

– Ni taj film nije bio zvanično zabranjen. To je bio moj diplomski film, koji je napravljen za Centar film. U decembru 1971, mesec nakon mog odlaska u vojsku u Požarevac, u Karađorđevu je održana sednica Politbiroa na kojoj je praktično likvidiran liberalni nacionalistički pokret u Hrvatskoj, a devet meseci kasnije pojavilo se čuveno Titovo pismo koje je napisao Stane Dolanc, gde se prešlo na likvidiranje liberala u Srbiji. To je bilo opasno vreme i zbog toga je moj film stavljen na policu i nazvan „nedovršenim“. Svima je bilo jasno da tu postoje neke nezgodne stvari koje treba iseći, ali to je bilo nemoguće, jer je dramska konstrukcija takva da na vrhu stoji jedan čovek koji upravlja svima nama – Tito, a negde na dnu je jedan jadnik, koga igra Tom Gotovac, a koji pokušava da pravi svoje slobodne filmove.

Titovo pismo bio je poziv partiji da se preispita, da učvrsti svoj moralni i politički stav, i da počne da se obračunava sa negativnim pojavama u društvu i u našim redovima. Nakon godinu dana teške represije u vojsci, odlučio da kažem ono što mislim kada sam dobio priliku da javno govorim kao član SKJ. Inače, ja sam bio u gardijskoj jedinici, u kažnjeničkoj jedinici, što se moglo videti iz njenog sastava – dece ljudi koji su osuđeni ili streljani kao narodni neprijatelji, ustaše i četnici, ljudi koji su ranije bili u Legiji stranaca, čitav niz ljudi koji su iz krajeva u kojima postoji otpor prema tadašnjem socijalizmu. Hteo sam da kažem da ne može vojska da se koristi protiv stanovništva, da ona nije policija, kao što je to učinjeno tokom demonstracija studenata '68, kada je gardijska jedinica čekala podno Avale na signal. Krenuli su da montiraju taj proces, koji je prvo počeo kao istraga za špijunažu. Srećom to je prevedeno u neprijateljsku propagandu, inače bi me pojeo mrak i dobio bih od pet do sedam godina zatvora.

Tada je krenulo suđenje…

– Napravili su suđenje na vojnom sudu, koje je bilo tajno. Ali kada su objavili da sam uhapšen, strani mediji su počeli da pišu o tome dodajući da sam poznat po filmu „Plastični Isus“, koji mi je tom prilikom oduzet. Shvativši da im tolika pažnja ne odgovara, napravili su suđenje za taj film. Suđenje je bilo smešno i ličilo je na pozorište. Ja sam izvrgao ruglu njihovu optužbu, ali sam zbog toga dobio tri godine zatvora.

 Ipak, film ste kasnije dobili natrag…

– „Plastični Isus“ nikada nije bio formalno zabranjen. On je bio oduzet kao predmet izvršenja krivičnog dela. Zbog toga smo i uspeli nakon 20 godina da ga ponovo uzmemo. Mislim na Centar film. Sudski smo tražili da nam se vrati film jer je oduzimanjem dela nastala šteta za to preduzeće, a da je to krivično delo kažnjeno i da sam ja svoje odležao. Niko nije ocenio da to treba zabraniti, pa je nakon toga bilo logično da nam ga vrate. Od značaja je da ni to nije bio slučaj cenzure, jer da je stvar uspešno sprečena pre nego što je proizvedena, što bi zaista bila cenzura, ne bismo danas imali te filmove Makavejeva, Žilnika, Žike Pavlovića, Saše Petrovića, koji su značajan doprinos svetskoj kinematografiji. Čini mi se da je potrebno formiranje svesti kod ljudi da protiv cenzure moraju da se bore i da moraju da budu spremni i da za to plate i izvesnu cenu.

Tiha cenzura

Poslednjih 20 godina Lazar Stojanović je zbog svog interesovanja za ljudska prava snimio nekoliko dokumentaraca. U saradnji sa B92 snimio je filmove: „Škorpioni – spomenar“, „Uspon i pad generala Mladića“ i „Život i priključenije Radovana Karadžića“, dok je sa Pavelom Pavlikovskim za BBC uradio film „Srpska epika“.

– U Srbiji „Srpska epika“ nikada nije prikazana javno, osim na privatnim projekcijama. Ni u novinama niste mogli da objavite da ćete to prikazati, zbog Miloševićevog tvrdog režima i tadašnjeg ministra informisanja a sadašnjeg premijera Srbije, iako je scena iz filma u kojoj ruski pisac Limonov iz snajpera gađa u Sarajevo obišla ceo svet. To je bila tiha cenzura, kaže Stojanović.

Dinosaurusi u medijskom životu

Da li cenzura postoji danas?

– Cenzura postoji i danas, samo se tako ne zove. Još uvek su dobro očuvani, mnogo bolje nego kosturi dinosaurusa, sami dinosaurusi koji sede u političkom i medijskom životu ove zemlje, koji određuju šta bi bilo zgodno da se objavi, a šta ne bi. Ako mi danas nemamo zabrane, ne treba da se zavaravamo da imamo slobodne medije ili da nemamo vrlo jako sile koje u medijima deluju tako da neke ljude blate i potiskuju, a neke ljude podižu. Ljudi koji su za vreme Miloševića pisali i uređivali novine i danas to rade, i uz to govore o slobodi govora, koja i dalje postoji samo u onoj Brozovoj formi – hoćemo slobodu štampe, ali prvo treba da rešimo kadrovsko pitanje.