Trebješanin o mentalnom zdravlju mladih: „Generacije od devedesetih žive u nenormalnim uslovima“

To međutim, nije najgore, jer je istraživanje o mladima pokazalo da se skoro četvrtina mladih u Srbiji suočila sa depresijom i anksioznošću, a polovina se obraća stručnom licu za neki vid psihološke podrške.

Psiholog Žarko Trebješanin za N1 objašnjava da, kada se kaže mentalni poremećaj, to je jedna čitava velika skala.

„Od nekih manje više bezazlenih, ne treba to potcenjivati, do toga da neko ima nesanicu, povremeno, da se oseća hronično umornim, pa do nekih vrlo ozbiljnih poremećaja koji idu dotle da čovek gubi vezu sa realnošću, do nekih psihoza. Ali i ja sam malo iznenađen da je baš trećina, trećina znači 33 odsto“, kaže on.

Kako kaže, veruje da je mnogo manji deo tu onih zaista kliničkih poremećaja, koji su za obavezno lečenje ili čak hospitalizaciju, ali dodaje da nikako nisu za zanemarivanje.

„Kada govorimo o tome, nije loše da se spomene, psihologija se jedan duži period upravo fokusirala na te mentalne poremećaje i na to da prosto ljude oslobodi nekih muka, patnji, neurotičnih, psihotičnih poremećaja emocionalnih, danas pozitivna psihologija insistira na tome da čovek nema tu težnju samo da mu ne bude loše, da ne bude poremećen, bolestan, da želi da živi jednim kvalitetnim životom“, kaže.

Osvrnuo se i na stres.

„Kada se gomilaju stresovi, onda imate kumulativni efekat, kada govorimo stresu, onda ljudi misle da je stres neka veoma teška situacija, veliki pritisak okoline, da su to neki traumatski događaji, kao rat, razvod, gubitak nekog člana porodice, međutim, kada pogledate taj efekat nekog velikog stresa može da bude i ako je to svakodnevni stres, kada se to nakupi, ja verujem da kod nas uglavnom i imate to da se gomilaju ti mali stresovi, onda nekad čovek prosto eksplodira, neka kap koja je prelila čašu dovede do toga da čovek najedanput mora da se obrati psihologu, psihijatru, do tada je izgledalo da je normalno“, kaže on.

Prokomentarisao je kakva je situacija kod mladih.

„Kada je reč o mladima, tu bi se mogao steći utisak da žive ipak najbolje, da imaju energiju, neki entuzijazam, optimizam, međutim, kad pogledate kod nas i te mlade, nije njihov život baš tako sladak, tako lep, kao što nam se čini izdaleka iz ove perspektive kada se mi sećamo svoje mladosti. Uzmite samo to, već kad završe tu srednju školu, moraju da misle šta će da upišu, da izbalansiraju da to bude i nešto što ih stvarno zanima i nešto gde mogu da se zaposle, gde mogu da zarade, to se ne slaže uvek, ne mogu da upišu ono što bi zbilja želeli. Kad pogledate perspektivu, nažalost, nemaju baš tako jasnu i tako ružičastu, mislim da vrlo mali procenat onih koji žele da idu u inostranstvo jer im je lepo, da vide, mislim da većina ide jer je nezadovoljna ovim ovde, ne može da nađe svoje mesto, da se zaposli, ako se i zaposli, kako će da nađu stan, da bi podigli neki kredit treba da oboje rade… Uvek je bilo problema, ali ipak mislim da ove generacije od tamo negde devedesetih godina, ipak žive manje više u potpuno nenornalnim uslovima“, kaže on.

Pomenuo je i pritisak koji postoji da „što bolje stojite, da možete da priuštite i putovanja, kola, garderobu“.

„Vrlo je teško mladim ljudima da se tome odupru, njima je bitno šta misle ti njihovi vršnjaci. To sa društvenim mrežama, to je sada nešto novo, donosi nove nevolje, imaju mnogo mogućnosti, ali upravo te mreže vama stvaraju jedan varljiv utisak da se vi povezani sa ljudima, da imate stotine prijatelja, a to su lažni prijatelji, fiktivni… Imao sam prilike to da vidim, kada sam govorio o jednoj knjizi baš o usamljenosti, očekivao sam da će biti stariji ljudi, u sedmoj, osmoj deceniji, međutim, bilo je jako mnogo mladih, što je meni u prvom trenutku bilo prosto šokantno, a onda sam shvatio da je to ozbiljna boljka i kod nas“, kaže Trebješanin.

Ističe da smo mi „pre svega društvena bića“.

„Nama je potreban drugi čovek, ali je potreban i da ga vidimo i da ga pipnemo, pogledamo u oči. U virtuelnom svetu najedanput svi ti prijatelji mogu da se pogube jer vam je nestala baterija u mobilnom“, navodi Žarko Trebješanin.

Osvrnuo se i na navalu mladih na studije psihologije.

„Mislim da će biti posla sigurno, meni je to fantastično, ja sam upisao pre više od 50 godina, isti odnos je bio, danas više njih upisuje, ali na jednom mestu njih sedam, ta magična brojka sedam ostaje, mislim da ljudi sve više shvataju da im je bez obzira koliko živeli jedan dobar život, da im je psihološka pomoć potrebna, a ona je svima potrebna, mislim da nisu pogrešili“, kaže on.