Treća opcija

Petkom su protesti u mom rodnom gradu, i ja u njima do sada nisam učestvovao. Prva okupljanja i šetnje pod nazivom “1od 5 miliona” organizovala je politička opcija koja Lokalni front smatra izuzetno konkurentskim. A taj svoj stav u javnosti iskazuju baš prljavim jezikom i argumentacijom jednakom onom koju vlast primenjuje prema svim svojim neistomišljenicima. Ako tome dodamo i ostrašćenosti zasnovane na ličnim osećajima uvređenosti ili povređene sujete, onda je prilično jasno kakav odijum je organizator prema nama nastojao da stvori u lokalnoj javnosti. I to baš u lokalnoj javnosti jer ih lokalni šićardžijski mediji koji Lokalni front zaobilaze u najširem luku uvek i bezuslovno prate, pa čak i citiraju kako bi podgrejali taj sukob. Otuda i ne čudi rečenica u kojoj je bio sadržan uslov da se protesti započnu bez nas: “…Lokalni front na Ibarskom maršu, čisto je da se organizuje…”

Nisam, dakle, izlazio na protest u svom gradu, a neki prijatelji koji ipak jesu kazali su mi da bi Barbara jedva dočekala takvu atmosferu da o njoj izveštava. “Daleko mali broj ljudi je bio okupljen” u odnosu na ono što zaista jeste protestni potencijal u Kraljevu, uveren sam. Ali nisam likovao zbog toga, štaviše, baš mi je bilo žao. Ne toliko zbog sebe jer zaista jesam u prilici da na mnogo mesta pokažem šta mislim, viknem i odgovorim, ali zbog svih onih ljudi u Kraljevu kojima je stalo do toga da izraze sopstveno neslaganje sa životom čiji uslovi nisu dostojni čoveka. Baš je nekako šteta što umesto da to pokušamo da kažemo, da istaknemo zbog čega je neophodan protest, u prvi plan je ponovo stalo to s kim je protest moguć.

Tu nema ničeg novog u ljudskoj prirodi, ali bi trebalo poći sa tim saznanjem u srpsku javnost i testirati, pa i sebi postaviti pitanje: da li sam spreman da se potpuno povučem iz politike i uopšte javnosti ukoliko se ispune suštinski zahtevi protesta. Odgovor samom sebi mi je sasvim umirio savest.

Subota, 9. februar

Nekoliko sedmica ranije, u Frontu smo se dogovorili da nećemo govoriti na protestima van Kraljeva sve dok traje uzurpacija protesta u našem gradu. Ne želimo ni formalno, ni istinski da se odvojimo od svog grada, da izneverimo ono lokalno u sopstvenom imenu. Da naokolo delimo lekcije o značaju pobune, a da u svom gradu odustanemo i od lekcija, ali i od učenja. Trpimo kritike što ne učestvujemo, slušamo šta treba da se uradi. Odbili smo 12 gradova u kojima su nas organizatori doslovno molili da se pojavimo i stanemo na čelo šetnje. Očito nijedna sredina nije prošla bez tih razmirica i premeravanja lokalnih političara. I skoro svuda, osim npr. u Čačku gde je Boško to grubo osporio lokalnim organizatorima, nas su videli kao ljude koji bi mogli da pomire i ujedine u zahtevima nezgrapne grupe i namere.

Stigli smo u Gornji Milanovac odmah nakon što je šetnja završena. Sreo sam ekipu iz Lučana sa kojom smo u stalnom kontaktu, jednu iz Kragujevca, neke ljude iz lokala koji su nas prepoznavali i upoznavali sa nekom vrstom oduševljenja. Nije da to godi samo našoj sujeti, već nekako i uverava da nisam u pravu svaki put kad pomislim “čemu sve ovo?”. Neka je deset ljudi u zemlji inspirisala naša ekipa, trebalo bi da budemo srećni, a kamoli ovo.

Sergej je iskoristio priliku da nam prepriča atmosferu sa sastanaka opozicije koja je pisala Sporazum s narodom, i kako su nas i kojim povodima pominjali. A nije propustio ni priliku da na Tviter postavi zajedničku fotografiju sa “nadahnjujućim tekstom” koji ostavlja golem prostor za interpretacije raznih vidova saradnje. Tako sam ostatak noći proveo objašnjavajući u privatnim porukama da nismo pristupili nikakvom pokretu, ali i da ne želim da se grubo ograđujem od bilo čega da ne bih pravio veću štetu.

Setih se kako smo se prošle godine sreli i sa Đilasom, javno u kafani, pa nas je neki tip iz elektrodistribucije fotografisao i pokušavajući da se dodvori partijskim ortacima to slao kao ne znam kako kompromitujući materijal.

Nedelja, 10. februar

Kamo sreće da je nedelja. Posle vrlo malo sna i uveravanja da je porodica dobro i zdravo, krenuli smo ipak u Bečej. Tamo se tog dana u organizaciji naše prijateljske inicijative “Samo lokalno” okuplja ekipa Građanskog fronta. Pored tri organizacije koje su ga inicirale, niškog UPSS, NDMBGD i nas, treba da se sretnemo i sa organizacijama iz još 10 gradova koje su više nego zainteresovane da uspostavimo saradnju i širimo ideju građanskog aktivizma.

Na nekim putevima i taj “najvažniji” Beograd može biti usputna stanica. A i bez šale, stali smo baš samo radi zadovoljstva. Da se sretnemo sa Banetom Trifunovićem i meni, pored Tibora, omiljenom osobom sa Tvitera koji tvituje pod nadimkom Alex, crni sine. Jeste da smo se videli na kratko, ali baš je privilegija imati ih za prijatelje u realnom životu. Kao i ovu ekipu u autu sa mnom.

Država nikad nije toliko velika koliko izgleda kad se po njoj voziš po ovako lošim regionalnim putevima u drugoj polovini zime. Čini mi se da je čitav dan potreban za tih 340 kilometara do Bečeja.

A tamo prijateljska atmosfera i savršeno razumevanje. Nekoliko sati razgovora o stanju javnih preduzeća na lokalu, zloupotrebama, ukorenjenoj korupciji koja se nalazi u svemu onom širokom prostoru između suvog državnog terora i javnog upravljanja zasnovanog na vrlinama nosilaca vlasti. Gomila ilustracija beščašća i ogoljene pljačke javne svojine i prirodnih resursa. Da pesimizam uvida ne bi prevladao nad optimizmom odlučnosti, pobrinuli smo se na kraju, kad su se svi složili da lokalne inicijative i pojedinci očuvanog integriteta u društvu mogu zajedno postati treća politička opcija. I da treba raditi da se to ubrzo desi. Baš ubrzo. I onda natrag kući, 340 km po regionalnim putevima u drugoj polovini zime. Očaj.

Ponedeljak, 11. februar

Ovog jutra sam imao priliku da se jednim malim delom osetim onako kako se osećaju stotine hiljada roditelja ove zemlje već godinama. Dete odlazi sa školom u inostranstvo. Lep je i povod, za par nedelja će se vratiti, ali sam shvatio da to uskoro ne mora biti slučaj. Da ta deca, kao i mnoga druga danas, uskoro mogu da odu bez povratne karte, a ja bih se tada sa stanice mogao vratiti neutešno zapitan u smisao. Ne svega, ali lične borbe.

Ostatak dana u tom utisku, takvom raspoloženju i gomili obaveza u poslovima koje danima odlažem.

Utorak, 12. februar

Poštar me nije zatekao kod kuće, ali mi je ispred zgrade uručio obaveštenje o rešenju Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu kojim se odbacuje prijava koju sam podneo pre dva meseca kad su mi izgrebali auto i ostavili poruku na haubi. Kažu da se za to delo ne goni po službenoj dužnosti, a ako se pronađe počinilac da mogu da podnesem privatnu tužbu za naknadu štete. Sve jasno, nemam šta ni da im zamerim. Nervira me samo što nikad nećemo saznati ko je zaista to uradio, a što će se o mom trošku voditi istraga protiv snega i leda koji takođe bahato uništavaju automobile. Nije to jedini “plavi koverat” toga dana. Dobio sam poziv i da se pojavim na Sudu zbog pravne besmislice koju je izazvala sama država, ostavljajući prostor za različito tumačenje “grupe građana” koja se pojavljuje na izborima. Ona ne može biti pravni entitet koji ima odlike drugih pravnih lica, ali podleže zakonima kao da jeste. I nema šanse da ne budeš osuđen. Kao prošle godine, kad su nam ponudili da umesto osuđujuće presude pred Privrednim sudom likvidiramo udruženje građana Lokalni front. “Svim udruženjima smo isto presudili, nema razloga da se bunite!”. A mi samo to i radimo, bunimo se.

Nešto kasnije popodne sam ponovo dobio poruku da nema smisla da se ne pojavljujemo na protestima u svom gradu, bez obzira na uslove. Po ko zna koji put se brinem i razmišljam o tome, kako da se prevaziđu problemi, a da se ne izazovu ni sukobi ni neke preoštre polemike. Njih uvek najbolje iskoriste lešinari svake vrste. Jedino što ima smisla u ovakvim prilikama je da se naprave neka koordinaciona ili organizaciona tela koja nikako ne smeju pripadati partijama ni pokretima, ali koja u njihovom radu mogu učestvovati. Verovatno. Samo razmišljam. Mnogo je važno da ne izgubimo energiju protesta, ali i da ne osnažujemo one koji su tu samo da bi se o tu energiju očešali. Ili što je još gore da ne pomognemo one protiv kojih protestujemo, a to učinimo kad god im dajemo povoda da se raduju sukobima ili naslađuju neuspehom. Zluradi primitivci.

Autor je aktivista Lokalnog fronta iz Kraljeva