Trgovina ili kolegijalno pridobijanje glasača

Suprotno od bure koja je pratila izborni postupak na Univerzitetu u Kragujevcu, izbori za prvog čoveka Univerziteta u Beogradu protiču mirno, moglo bi se reći i nezanimljivo. Ipak, dozu uzbuđenja u celu priču uneo je kandidat Miloš Nedeljković, profesor Mašinskog fakulteta, koji je na kraju svog izbornog programa poručio članovima univerzitetske zajednice da ni sa kim nije razgovarao u smislu „prijateljske“ ponude mesta prorektora, niti to namerava.

„Ukoliko vam se neko u tom ‘glasačkom’ smislu obrati u moje ime, budite sigurni da ni vama, ni meni ne želi dobro“, naveo je on.

Upućenim u univerzitetska dešavanja Nedeljkovićev istup nije iznenađenje. Obećanje ovakvog tipa je samo jedan od načina na koji se lobira unutar akademske zajednice, ne bi li se pridobila podrška.

– Institucionalno posmatrano, izbor rektora je normiran tako da kandidatima za rektora podršku pružaju nastavno-naučna veća fakulteta, čime se već može nagovestiti izvesna sklonost pojedinih članica Univerziteta ka pojedinim kandidatima. Pri odlučivanju na većima dekani mogu svojim stavom donekle usmeravati izjašnjavanje, ali je ipak većina kolektiva ta koja donosi odluku. U daljem postupku članovi Senata i Saveta se izjašnjavaju tajno – objašnjava Sima Avramović, dekan Pravnog fakulteta, koji je bio i predsednik Saveta UB.

On dodaje da se u takvoj proceduri ne može znati kako je ko glasao, ali da je višegodišnja praksa pokazala da se „u priličnoj meri ostvaruju očekivanja koja se artikulišu u brojnim formalnim i neformalnim konsultacijama, pre svega dekana“. Međutim, nije isključeno ni da će član Saveta tajno glasati drugačije od želje dekana svog fakulteta.

Upućeni u zbivanja u akademskoj zajednici smatraju da je, bez obzira što poslednju reč daje Savet, glas dekana pri izboru rektora odlučujući. I to ne svih već se, pre svega, osluškuje mišljenje pojedinaca sa takozvanih najuticajnijih fakulteta, čiji stavovi u velikoj meri oblikuju dešavanja na univerzitetu. Da reč dekana ima priličan uticaj potvrđuje Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta, čije veće je podržalo sva tri kandidata za rektora.

– To praktično znači da ja kao dekan nemam obavezu niti usmerenje kako da glasam, jer su Ekonomskom fakultetu prihvatljiva sva tri kandidata. Kada je glasanje tajno, niste u obavezi da bilo kome polažete račune i da obrazlažete svoj glas jer vas sam čin tajnog glasanja toga oslobađa – kaže Boričić. Naš sagovornik ističe da biranje na mikro nivou podrazumeva neku vrstu „trgovine“.

– Uvek kada imate malo glasačko telo, bez obzira što je glasanje tajno i na Senatu i na Savetu, lobiranja ima sa svih strana, jer vam to daje mogućnost da razgovarate sa svakim ponaosob. Tu su verovatno „u igru“ prorektorske funkcije ili mesta u nekim uticajnim univerzitetskim komisijama, što je motiv da neki ljudi podrže određenog kandidata – smatra Boričić. On se priseća ranijih vremena kada je jedan od kandidata za rektora četiri prorektorska mesta obećavao na desetak strana.

Boričić se slaže s našim komentarom da je funkcija u upravi univerziteta mnogo manje uticajna, jer su prava moć i novac na fakultetima, ali ukazuje da tu ipak postoji vrsta uticaja koji nije lako merljiv. Smatra da će prevagu u izboru novog rektora doneti stavovi kandidata po pitanjima autonomije univerziteta, njegove (de)centralizacije i modernizacije, odnosno internacionalizacije.

Miodrag Popović, profesor Elektrotehničkog fakulteta, koji je bio prorektor UB za vreme prvog mandata rektora Vladimira Bumbaširevića, ističe da mu nikad niko ništa nije nudio, možda i zbog toga što je, kako kaže, veoma otvoren i to bi javno rekao. A da će biti prorektor saznao je tek kada je njegovo ime pročitao Bumbaširević na sednici Saveta na kojoj je izabran.

Popović se priseća i jednog od ranijih izbora za rektora u kojem je bilo „blagog“ lobiranja za jednog kandidata jer grupacija kojoj je pripadao dugo nije imala rektora. Ističe da se u toj situaciji ništa nije nudilo sem argumenata, napominjući da zalaganje za konkretnog kandidata uglavnom vrše njegovi prijatelji i poznanici.

– Izbor rektora je osetljiva stvar i univerzitet se trudi da nađe dobar model. Ali svi dosadašnji modeli su se pokazali neuspešnim. Ako idete na varijantu da se smenjuju grupacije, rizikujete da dođete u situaciju da ne izaberete nekoga ko je bolji kandidat pošto je sa druge grupacije. S druge strane, može da se desi da neka grupacija duže vreme nema rektora, kao što je slučaj sa prirodno-matematičkom, što takođe nije u redu. Trebalo bi obezbediti da svaka grupacija ima kandidata, čak i u slučaju kada se aktuelni rektor ponovo kandiduje – navodi Popović.

Uticaj studenata na izbor rektora nije veliki. Iako su njihovi predstavnici članovi i Senata i Saveta, pri izboru rektora nemaju pravo glasanja na Senatu, objašnjava student prorektor UB Borijan Soković. On kaže da predstavnike akademaca u Savet delegira Studentski parlament, na kome se i usaglašavaju stavovi o podršci prvom čoveku univerziteta. I ovde tajno glasanje omogućuje svakom pojedinom studentu da izrazi sopstvenu volju, ali Soković ističe da su studenti uvek bili jedinstveni kada se ovo pitanje razmatra, te da gotovo ne postoji mogućnost podele glasova.

On smatra da kandidati za rektora nemaju šta da obećavaju studentima, a da su ih akademci već upoznali „jer su mnogi bili na nekim rukovodećim funkcijama i imali su priliku da pokažu svoj odnos prema studentima“.

– U izborima nema nekih prljavih stvari i populističkih obećanja, jer je u pitanju akademska zajednica i svi kandidati su svesni manje-više istih problema, jedino se razlikuje način na koji tvrde da će ih rešiti – kaže Soković.

Mali uticaj politike

Uticaj politike pri izboru rektora nije vidljiv u široj javnosti. Zanimljivo, izbori za studentske parlamente više liče na političke nego kada je reč o biranju univerzitetskog rukovodstva. Profesor Miodrag Popović to potvrđuje i podseća da su ranije, posebno u vreme vladavine Slobodana Miloševića, profesori u nekim telima imali opozicioni stav prema zvaničnoj politici države. Poslednjih godina, dodaje, na većini fakulteta ljudi se mnogo više bave strukom nego politikom.

Ograničenje mandata

Miodrag Popović ukazuje na loše strane predloga da se rektoru i prorektorima ograniči funkcija na jedan mandat.

– Bio sam dekan i prorektor i mogu da kažem da su to sasvim drugačiji poslovi. Kada dođete na univerzitet, potrebna vam je bar godina dana, ako ne i duže, da se snađete, jer morate da vodite računa o široj slici. Pola godine vam je potrebno da formulišete šta biste hteli da menjate i na koji način. Onda vam ostaje godina dana da ubedite ostale da realizujete ono što ste zamislili. U tom smislu jedan mandat nije dovoljan – veruje Popović, koji smatra da bi takvo ograničenje svelo funkcije rektora i prorektora na protokolarne.