Tri autoritarca

Žarko Korać: Demokratija po njima podrazumeva potpunu dominaciju jedne stranke i jedne ličnosti. Oni gvozdenom disciplinom vladaju svojim strankama. U tom smislu je Orban, možda, najzanimljiviji. On je praktično oterao sve svoje najintimnije političke i lične prijatelje. Vučić je upravo politički završio sa Tomislavom Nikolićem, a pre toga sa Vojislavom Šešeljem U ovom trenutku on je potpuno sam na čelu Srpske napredne stranke. Njegovi potčinjeni prema njemu pokazuju takvu idolatriju, kakva nije ispoljavana ni prema Miloševiću. Kada on ulazi u skupštinsku salu, njegovi poslanici izađu u hodnik, pa stoje u špaliru i aplaudiraju mu. Njegove govore u skupštini prekidaju frenetičnim aplauzima posle svake rečenice. Njihova je definicija demokratije – ja sam polubog na zemlji i niko ne može da mi oponira.

Filip Ejdus: Između demokratije i autokratije postoji čitav niz nijansi, takozvanih hibridnih režima koji su u politikologiji različito klasifikovani. Režimi Erdogana, Orbana i Vučića nalaze se negde između ova dva ekstrema i polako klize ka sistemu u kome postoji fasada slobodnih izbora i nekakvih nezavisnih institucija, ali u praksi te institucije uopšte nisu nezavisne, mediji nisu slobodni, ne postoji podela vlasti, već jedan lider uz pomoć snažne partije i većine, koju je dobio na tim feleričnim izborima, ima apsolutnu vlast. Mislim da je Erdogan najdalje odmakao u urušavanju demokratskih institucija. Orban je nešto iza njega, a Vučić, koji je na vlasti kraće od njih dvojice, morao bi još da poradi ako želi da im se priključi.

Korać: Pogledajte kakve su etikete lepljene dvojici Vučićevih protivkandidata na nedavnim predsedničkim izborima. Za jednog je rečeno da mu je žena glavni trgovac drogom u Srbiji, a za drugog da je ubio najboljeg prijatelja. I to je ponavljano bezbroj puta u tabloidima koje Vučić direktno kontroliše. Njegovi tabloidi neprekidno proglašavaju opozicione političare za kriminalce i optužuju ih za sve i svašta. Erdogan je otišao najdalje. To već liči na pravu diktaturu, on je iskoristio vojni puč, koji je protiv njega bio organizovan, za hapšenje na desetine hiljada ljudi. U Turskoj nestaje čak i fasada demokratije. Što se tiče Vučića, videćemo da li je on, posle predsedničkih izbora, sasvim zadovoljan time što ima apsolutnu vlast od najnižeg do najvišeg nivoa.

Ejdus: Slažem se da je reč o kriminalizaciji i demonizaciji opozicije. Ona je predstavljena kao nekakva peta kolona koju finansiraju nekakvi zli neprijatelji države, kao pešadija nekih stranih sila koja radi na rušenju ustavnog poretka i ugrožavanju nacionalne bezbednosti. To je metod koji su koristili i mnogi prethodni diktatori.

Korać:  Za razliku od Miloševića, koji je imao podršku takozvane nacionalističke inteligencije, Vučić nema podršku elite. Naravno, oko Miloševića je bilo i šarlatana i hohštaplera, ali bilo je i ljudi koji su imali neko mesto u našoj kulturi i nauci. Vučić i pored ogromne, skoro apsolutne moći, nema intelektualce na svojoj strani. I ono malo ljudi koji bi ga podržali vrlo brzo bi otišli od njega. Oko njega se ljudi sa lažnim doktoratima. On prezire elitu i u poslednje vreme pokazuje sve više netrpeljivosti prema njoj. Iako kaže da ima proevropsku agendu, on je oterao sve javne branioce evropske agende u Srbiji. Neki od njih su danas njegovi najžešći kritičari.

Ejdus: Vučić danas uglavnom izbegava da direktno iznosi zapaljive nacionalističke izjave protiv manjina i suseda. Uglavnom se pretvara da je on nekakav glas razuma koji smiruje strasti. To je, međutim, samo poza i blef. Mediji koje on direktno kontroliše, posebno tabloidi, stalno podgrevaju nacionalistički diskurs. To izgleda kao da živimo u tridesetim godinama prošlog veka u Nemačkoj. Jasno je da je Vučić taj koji podgreva, a potom kontroliše nacionalne i nacionalističke sentimente.

Karabeg: Ko od njih trojice ima harizmu?

Ejdus: Ako mene pitate, ne vidim da je ijedan od ove trojice nešto posebno harizmatičan. Aleksandar Vučić nije ni neki poseban govornik. On voli da mnogo govori i da samo on govori. Njegova izlaganja u skupštini traju satima, što je karakteristično za diktatore – Gadafi i ostali su govorili dok se ne onesveste. Kod Orbana i Erdogana ima više elementa nekakvog harizmatskog vođe. I jedan i drugi idu na šarmiranje javnog mnjenja. Potenciraju svoju ličnost, ali i ideologiju, što kod Vučića nije slučaj.

Korać: Ne bih rekao da se iko od njih može nazvati harizmatičnim liderom. Oni verovatno imaju svoje obožavaoce, ali generalno nisu ličnosti koje imaju harizmu. Što se tiče naše trojice, oni su domaći tirani u pokušaju. Znači nisu pravi tirani. Izabrani su na relativno demokratskim izborima. Mislim da su Orbanovi izbori bili više demokratski nego Vučićevi, a za Erdogana ne znam – ne govorim o nedavnom referendumu već o parlamentarnim izborima u Turskoj 2015. godine.

Karabeg: Koji je od ta tri lidera najbliži diktaturi?

Ejdus: Nema sumnje da je to Erdogan. Nakon njega sledi Orban koji je takođe daleko otišao u zavođenju neke vrste diktature ili bolje je reći u urušavanju demokratskih ustanova. Na trećem mestu je Vučić, što ne znači da on nije na tom istom putu i da nema spremnost i nameru da uruši i ono malo demokratije u Srbiji.

Korać: Erdogan je svakako najbliže diktaturi. On otpušta ljude, zatvara medije i hapsi poznate novinare. On je najdalje otišao. Orban nije otišao tako daleko kao Erdogan, mada donosi restriktivne zakone i proteruje Sorošev univerzitet. Što se tiče Vučića, on ipak nije zatvarao i otpuštao. On za sada ima meki pristup, ali to ne znači da ne može da pokaže zube. Sve zavisi od okolnosti. Vučić zavisi od para Zapada i MMF-a. Srbija je užasno siromašna. On sebi ne može dozvoliti luksuz da ide predaleko u otporu prema Evropskoj uniji i Zapadu, tako da ja ne mislim da će krenuti putem jasne diktature, ali verujem da će biti malo više uticaja sa Istoka.