Tri izvora patnje: strah, pohlepa i krivica

Evo, nedavno, kod istog izdavača Psihologija patnje (Clio, Beograd, 2017).

U ovoj svojoj novoj knjizi on razmatra raznovrsne psihološke fenomene koji su vezani za trpljenja patnje (strah, pohlepa i krivica), ali i za nanošenja patnje (obmanjivanje, izdaja i osveta). Svakidašnja, uobičajena patnja koja se ne da izbeći i umanjiti, te je neodvojiva od ljudskog života, nije predmet Ahtarevog razmatranje. NJega prevashodno zanima patnja „koja je neadekvatna, nepotrebna, prekomerna, patološka i izlečiva“. Metod kojim se on služi u istraživanju njenih korena, prirode i posledica je interdisciplinaran: antropološki, psihološki, etološki i sociološki.

Strahu kao moćnom izvoru, čestom korenu patnje autor posvećuje najviše pažnje i pita se: Koliko, zbilja, poznajemo strah, njegovu prirodu i svrhu i da li ga treba po svaku cenu izbegavati? Svakako da nije dobro pošto-poto ga izbegavati jer je njegova vitalna funkcija opomena i podsticaj za akciju (borba ili bekstvo) što je presudno za opstanak. Jačina straha varira od bojazni preko strave, panike do užasa. Ahtar vrlo precizno razlikuje strah od srodnih pojmova. Strah je odgovor na spoljašnju opasnost, a anksioznost na unutrašnju. Fobija je, pak, iracionalni, prekomerni strah koji nije proporcionalan realnoj situaciji. Strahovi po svojoj prirodi mogu biti univerzalni i kulturno-istorijski specifični strahovi. Totalitarni režimi i maligno narcističke vođe su skloni stvaranju „kulture straha“ kod svojih podanika jer je ona efikasno sredstvo očuvanja vlasti.

Drugi izvor patnje je pohlepa, definisana kao „prekomerna i nedolična želja za sticanjem“. NJu karakterišu: nezasitost, iracionalnost, bezobzirnost (ona uništava prirodne resurse), sebičnost, nedostatak empatije, ljubavi (ravnodušnost prema patnji drugih), cinizam, prezir i nadmenost, princip zadovoljstva (daj sve, odmah!), proračunatost, hladnoća, asocijalnost (drugi su sredstvo). Kod pohlepe „nema tačke zasićenja, jer unutrašnja praznina, dosada, usamljenost i potištenost koji bi trebale prevladati ne mogu biti uklonjene zadovoljavanjem dotične pohlepe“ (From, Imati ili biti). Kapitalizam, kult tržišta i pohlepa su u sprezi. Agresivni marketing podstiče i stvara lažne potrebe i jača pohlepu. Briga o zajednici, solidarnost i empatija postaju nevažni, primat imaju egoističke potrebe.

Treći izvor, krivica je „disforično iskustvo koje se oseća prilikom kršenja pravila … ili čak i pri pomisli na činjenje takvog prestupa“. Nesvesna krivica se manifestuje kao: samoponižavanje, samodestruktivno ponašanje (sudbinske neuroze, krah u trenutku uspeha), inhibiranje asertivnosti i seksualnosti … Ahtar analizira različite vrste osećanja krivice kao što su uništiteljska krivica, edipalna, separaciona, indukovana krivica (detetu nametnuta od roditelja koji su se za njega „žrtvovali“). Zatim, posebno ispituje krivicu preživelih, koji neprebolno pate zbog toga što su izbegli fatalni udarac koji je usmrtio njihove najvoljenije, roditelje, braću, sestre, sapatnike iz logora itd.

Ponašanje koje često proizvodi patnju okoline je obmanjivanje. Neiskrenost, laganje (od grubog, drskog laganja do vrlo suptilnog krivotvorenja istine) potkopava poverenje i slabi afektivne veze, što vodi do patnje. Ono nastaje iz različitih motiva (zbog koristi, sujete, straha od kazne). Dok poricanje podrazumeva samoobmanjivanje, laganje, pak, podrazumeva obmanjivanje drugih. Deca su tek sa 2-3 godine u stanju da se pretvaraju, da obmanjuju, da se šale i lažu.

Sredstvo nanošenja patnje je i izdaja, odnosno zloupotreba nečijeg poverenja koja povređuje i nanosi duševnu bol. Izdaja je, kaže Ahtar „ranjeno poverenje“.

Najzad, u svrhu namernog proizvođenja patnje rado se koristi osveta, koja se doživljava kao pravedno uzvraćanje na povredu istom merom. A zapravo, ona je često puka racionalizacija nasilja, pridavanje sadističkom i destruktivnom ponašanju uzvišenih, svetih razloga (u ime „pravde“, „Boga“, „naroda“). Danas se posebno verski fundamentalizam, bolesna mržnja skriva iza maske „svete osvete“. Povređena osoba oseća „mentalnu bol“, ogorčenost, mržnju prema agresoru, ali i ushićenost i zadovoljstvo pri pomisli na osvetu, na „pravedno kažnjavanje“, odnosno nanošenje patnje nasilniku. Zloćudni narcisi su osvetnici, čija je osveta preokretanje izdaje i poniženja koje su doživeli od roditelja. U osnovi osvete je bolna trauma koja se ne može preboleti, pa se „lek“ nalazi u osveti. Kohut je opisao fenomen narcističkog besa, kao osvete arhaičnog grandioznog ja za nanetu narcističku povredu. Osveta stvara iluzornu nadu kod povređenog da će trajno izbrisati traumu koju je istrpela, tako da deluje kao odbrana od tuge i bola.

Ahtarovu knjigu Psihologija patnje odlikuje jasan stil, sistematičnost i složen pristup temi, koji uključuje fenomenološki, razvojni, psihoanalitički, evoluciono-psihološki i sociokulturološki pristup. NJen osnovni cilj, uspešno ostvaren dobro definisanim teorijskim pojmovima i kliničkim vinjetama nastalim iz terapeutske prakse, jeste da pomogne kliničarima da bolje prepoznaju patnju i da uspešnije pomognu pacijentima da je prevladaju, umanje ili redefinišu.