Tri lista u jednom listu

Jer, sve ono što već četvrt veka predstavlja i ovaploćuje ovaj list postoji mnogo duže. Mada taj period nije precizno određen hronometrom vremena, izvesno je duži od deset hiljada dana, što je za stare Kineze, koji baš nisu bili užurban svet, predstavljalo simboličan broj na granici večnosti ili veličina uopšte.

Danas je, da budem sasvim određen, troimeni list, što je pod jednako poznatim i cenjenim nazivima Borba i Naša Borba u tri odvojene faze jednog istog ili srodnog novinarskog projekta bezmalo četiri decenije predano i bez predaha branio, zastupao i predstavljao jasna i prepoznatljiva novinarska načela, trajne i nepromenjive građanske i ljudske vrednosti. Još jednostavnije rečeno, da nije bilo Borbe i Naše Borbe, ne bi bilo ni Danasa. Moram, pritom, reći da je taj list i pre toga, pod svojim prvim imenom Borba, povremeno i ne baš retko, zalazio u opasne i uzburkane vode slobodnog novinarstva u teškim „vunenim vremenima“ znatno pre pojave i uspona Slobodana Miloševića.

Ovaj su „trezveni brod“ kroz brojne Scile i Haribde višenacionalnog „jednopartijskog“ sistema vodili urednici i novinari koji su Borbu krajem šezdesetih uveli među „najkvalitetnije i najprestižnije“ listove na svetu (osmo mesto), koji su profesiju i njene principe stavljali iznad svojih (različitih) nacija, nisu prihvatali da budu „društveno-politički radnici“ s različitim nacionalnim predznacima i koji su duboko verovali u slobodnu reč i misao. A njihovi su naslednici 2002. Danasu doneli prestižno priznanje IPI i Fridom foruma „Pionir slobodnih medija“ i lista godine francuskog udruženja „Gid de la pres“.

Kada smo 1997. pokrenuli Danas, znali smo da će – kao i do tada – naša osnovna misija biti istina. Znali smo i da nam je dužnost da joj služimo, najbolje što smo umeli i mogli, tokom svih teških godina pod Miloševićem i ne mnogo lakših pod onima što su ga nasledili. I znali smo da moramo istrajati u tome, iako je između biti ili ne biti postojala samo nevidljiva linija naše upornosti i hrabrosti.

Kroz profesionalnu biografiju tog troimenog lista slikovito se prelamaju sva iskušenja kroz koja je prolazilo novinarstvo u ovoj zemlji, pa i društvo u celini. Ali, ono što je ovaj list izdvajalo od većine drugih bilo je stalno nastojanje da u svim političkim okolnostima otvori maksimum prostora za slobodu javne reči, da ne dozvoli da novinarska profesija bude zloupotrebljena kroz političke igre i manipulacije različitih moćnika.

Nije nas slomilo ni to što je Danas bio zabranjivan, izbacivan iz prostorija i najčešće kažnjavan list po zloglasnom zakonu o štampi koji je donet i beskrupulozno primenjivan u vreme kada je ministar za informisanje bio sadašnji „svedržitelj“ Srbije Aleksandar Vučić.

Nije zato slučajno što u mnogim današnjim medijima u Beogradu i širom sadašnje i bivše zemlje rade mnogi Danasovi saradnici, od kojih su neki osnove i vrednosti novinarske profesije spoznali upravo u našoj redakciji.

U „surovo plemenitom zanatu“ Danas je često bio „glas onoga što viče u pustinji“. Odavno shvativši zašto je „ovaj svet raj za grešnike a pakao za pravednike“, upozoravali smo otvoreno i bez zadrške, i javnost i pojedince, kuda nas vode nacionalizam, ksenofobija, netolerancija i večito ponavljanje osnovnih lekcija istorije i života. I nismo likovali zato što se pokazivalo da smo najčešće bili u pravu.

Za razliku od mnogih, znali smo razliku između visine opštih vrednosti i klizavice ličnih sujeta. Opsednuti profesijom, nismo bili opsednuti sobom. Bila je tu i stalna potreba da se iznova uveravamo u to da zlo u drugima i nama uopšte još nije uspelo da potpuno savlada duh slobodne misli i reči, da pobedi ljudsku i profesionalnu savest i hrabrost.

Iznad svega, pokazali smo da je naš list – uprkos svim iskušenjima i nemerljivim pritiscima kroz koje smo prolazili, uprkos zabranama i iznuđenim „selidbama“ između Beograda, Podgorice i Novog Sada, uprkos globalnoj dezintegraciji tradicionalnih medija, jačanju društvenih mreža i poplavi takozvanih lažnih vesti – mogao i morao da ostane samo svoj i bude otvoren prozor prema svetu oko nas.

Sve to ostvarili smo uz pomoć, hrabrost, pa i tvrdoglavost, brojnih koleginica i kolega, od kojih mnogi više nisu tu. Nepravedno bi bilo ako na ovom mestu ne bih pomenuo makar neke koji su, pored Danasa, s nama delili sudbinu i sve izazove u Borbi i Našoj Borbi – Nikolu Burzana, Miška Jaukovića, Sašu Nikašinovića, Šimeta Vučkovića i, naravno, one koji su nas poslednji napustili – Dušana Mitrovića i Grujicu Spasovića.

Treba još, za kraj, reći da smo svi mi – i osnivači, i urednici i novinari – rušili mnoge tabue u svojoj profesiji i krčili nove puteve, sve vreme iskreno verujući u slobodnu reč, napisanu ili izgovorenu, i borili se za nju bez obzira na vetrove i – vetrenjače. I nikada, nikada nismo zažalili zbog puta kojim smo krenuli krajem osamdesetih i nastavili 9. juna 1997.