Tri nedelje na Hvaru sa početničkom platom

Baš u ovo vreme, davne 1977, stavio sam potpis na papir koji se tada zvao „samoupravni sporazum o udruživanju rada“. „Udružili“ smo se ja i novinsko-izdavačka kuća „Svetlost“ iz mog rodnog Kragujevca. Prosto rečeno – zaposlio sam se.

Tadašnji direktor, čije je prethodno zanimanje bilo inspektor De-bea (!), ovaj čin upriličio je 25. maja, kada je zvanično bio Brozov rođendan i još zvaničnije – Dan mladosti. Nema zezanja, to je bilo više od puke simbolike.

Počeo sam kao pripravnik, sve po pravilima službe, sa ličnim dohotkom (izvorna terminologija), koji je kao pripravnički bio umanjen dvadeset posto i isplaćivan jednom mesečno. E, sa trećom takvom platom uputim se sa društvom u Stari Grad na Hvaru – na tronedeljno letovanje.

Onda se na more nije išlo sedam-osam dana.

Zašto navodim ovaj trivijalni detalj?

Zato što mi je umanjena plata pokrila ceo odmor, bez prebiranja po džepovima da li se negde zaturila koja kinta, jedino je celom društvu ponestalo para da u povratku vozom od Splita do Beograda noć provedemo u vagon restoranu.

Danas bi novinar početnik, a bogme i onaj sa lepim stažom, jedino mogao da računa „koliko može putnik ako ide peške…“, jer svoju platu i tri nedelje provoda na Hvaru od 1. avgusta – ne može da „upari“ ni pomoću trikova. Ne računam one koji su privezani za Vučićeve jasle.

Našlo bi se još trista primera za poređenje standarda novinara u doba komunizma i danas, i svi bi potvrdili da je pod Titom bio bogatiji i sigurniji život.

Svesno sam počeo ovo pisanije naopačke – ne od rada, od kojeg bi po definiciji trebalo da se živi, već od bednog novinarskog leba, na kome preživljava gro pripadnika ove profesije.

Druga priča je iz rada.

Bila je 78 -79. godina, a ja klinac novinar, malo kurčevit, ali sa punom glavom „lekcija“ genijalnog učitelja novinarstva Sergija Lukača.

Baš po naučenom „receptu“ napravim ozbiljan članak, sa dobrim, probranim sagovornicima i potrebnim fondom činjenica, a tema je bila jedna nebulozna politička fikcija da se sva gradska industrija stavi pod krov tada i inače preglomazne „Zastave“.

Tekst je bio baš kritički, čak i po sadašnjim merilima.

Urednik ga odobri, novine izađu i već istog dana obaveštavaju me da hitno, sa direktorom „debeovcem“, idem kod gradskog sekretara komiteta.

On me do tada nije poznavao. Dok se vozimo, „debeovac“ mi ređa sve po spisku, da je mogao, činilo mi se, odmah bi me u aps strpao jer zbog jednog „nadobudnog“ novinarčića mora na ribanje u komitet. A ja, iskreno, ladan ko špricer, neka bude šta bude – ubeđen sam da ništa loše nisam uradio.

Sekretar komiteta bio je, vredno je da mu pomenem ime, Ljubiša Damnjanović zvani Čabraja, čovek ne sa nekim zavidnim obrazovanjem ali, žargonski, sa izvanrednim kefalom i sklon političkom soliranju.

Ulazimo ja i „debeovac“ kod njega, on nas srdačno dočekuje, a moj debeovac od nervoze rumen ko bulka. „Mali, jesi li ti ovo pisao“, obraća se sekretar meni dok u ruci drži novine okrenute na stranici sa mojim tekstom. Ja mu potvrdno odgovaram, on me meri onako zabrađenog i čupavog, dok „debeovac“ sedi kao na iglama. Na kraju izusti: „E, ovako treba da se piše!“

Ja kuliram, mada nije da mi nije milo, ništa ne odgovaram, a moj debeovac od zaleđene face pravi kez od uva do uva, odjednom drugi čovek i kreće u kontraakciju: „Pa, ajde, Ljubiša, ovo da zalijemo po jednom.“

Ovaj primer, naravno, u ono vreme bio je redak izuzetak i ne navodim ga kao dokaz da je u Brozovo vreme novinarstvo bio ugodan posao.

Daleko od toga, znalo se šta je bilo nedodirljivo: prvo, sam Tito, onda SKJ, samoupravljanje, nesvrstana spoljna politika. Tada je novinar zvanično bio „društveno-politički“ radnik, a podrazumevala se „moralno-politička podobnost“, što će reći – puna lojalnost jedinoj vladajućoj partiji.

Dobijali su novinari i packe, uglavnom od organa ili pojedinaca SKJ – od „drugarske kritike“ do najdrastičnije kazne – isključenja iz partije, za one koji su bili članovi, a većina je morala da bude.

Redakcija „Svetlosti“, koja je tada bila dobro uigran tim školovanih i uglavnom mlađih novinara, iks puta je dobijala takozvane radne grupe od ljudi iz komiteta, ondašnjeg SSRN-a, boračke i omladinske organizacije, čiji je zadatak bio preslišavanje urednika i novinara, uvek zbog nekog „problematičnog“ teksta.

Bili su to grupni, uglavnom večernji sastanci od po nekoliko sati, koji su umeli da se pretvore u žustre verbalne šorke, ali u granicama pristojnosti.

Kada poredim to vreme sa ovim današnjim – razlike su drastične. Sa političkim „inspektorima“ razgovarali smo licem u lice, svako je branio svoje stavove, polemisalo se, ali uljudno, uz uvažavanje ličnosti i jezikom kulturnih ljudi.

Hoću reći, nije bilo poganog etiketiranja, novinari nisu bili ni izdajnici, ni strani plaćenici, ni tajkunski poslušnici, ni bagra ili šljam.

Mnogo toga od pre tri-četiri decenije nije za poređenje sa ovim danas. Jednostavno, druga su vremena, politički sistemi, ideologije, pa i medijske tehnologije, ali nešto veoma bitno i te kako je uporedivo. To je kvalitet novinara.

Nekada se u ozbiljne redakcije ulazilo uz ozbiljnu i stručnu selekciju, često su i školovani novinari morali da honorišu dok se ne dokažu i dobiju radnu knjižicu.

Radili su potom sa iskusnim i pedagoški potkovanim urednicima, svi su bili u obavezi da poštuju pravila i principe novinarstva, koji su inače univerzalni, pismenost se podrazumevala, koliko i opšte i stručno obrazovanje.

A danas? Odokativno procenjujem da bar polovina onih koji se zovu novinarima zapravo to nisu. Profesija je opako inficirana neznanjem – sve do diletantizma – „piscima“ koji su polipismeni ili nepismeni, partijskim poslušnicima i podrepašima, sklonošću podmićivanja, prevrtljivošću.

Ja sam zato odavno zagovornik teze da su za jadno stanje našeg novinarstva najveći krivci sami novinari.

Nikada i nigde političari i drugi moćnici nisu gotivili novinare, naprotiv, ali ako samo manjina iz branše ume i hoće „da im pokaže zube“, onda je jasno zašto je stvar propala.

Aleksandar Vučić više puta se ofirao da bi da postane Tito broj dva.

Dabome da to neće uspeti, ali će zato sve činiti na jačanju svoje harizme – jačanjem autokratije. Ako bih, na kraju, morao kao novinar da se izjasnim između dvojice diktatora – Josipa Broza i Aleksandra Vučića, odgovorio bih originalnim stihom: „Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži.“

Autor je glavni urednik Kragujevačkih novina