Tri puta izgubio sve

Darko je u subotu trebalo da se venča, a svečanost je zakazana na jednom od splavova na Kolubari. U četvrtak ujutru je bio tamo, međutim, u restoran nije moglo da se uđe jer je nivo vode bio izuzetno visok. Prve brane probijene su u četvrtak uveče, međutim, nadležni nisu pozivali na evakuaciju, a stanovništvo nije moglo ni u najgorem snu da očekuje ono što je potom usledilo.

Na predlog Petra Nenadića (20), jednog od zaposlenih u hostelu Taš In, Dušica Kandić, jedna od suvlasnika, ponudila je u petak gradskom štabu za vanredne situacije prostor hostela za smeštaj evakuisanih. Odobrenje nadležnih stiglo je tek u nedelju. Petar je putem Radija S i Naksi taksija puštao pozive građanima kojima je potreban smeštaj.

Jedna od njih koja je među prvima smeštena je Danijela Nikolić, sa suprugom i ćerkicama od dve i tri godine, koji su u poplavi izgubili sve.

– U petak ujutru sam bila na poslu, na farmi „Mladost“, koja je nekoliko kilometara udaljena od centra Obrenovca, gde živimo. Suprug me u pet ujutru uspaničeno pozvao i rekao da dolazi po mene jer voda nadire i čuju se sirene. Krenuo je kolima, i za desetak minuta, od kada je došavši po mene krenuo nazad, nismo mogli da uđemo u centar grada. Bio je poplavljen. Ostavili smo auto na autobuskoj stanici i krenuli pešice ka kući – priča Danijela. Najviše je brinula o svojoj deci, koja su bila kod bake i deke u obližnjem naselju. Probijajući se ka njima, gledali su prizore strave – uspaničene ljude koji vrište, vodu koja odnosi sve pred sobom, porodice zarobljene u automobilima…

– Voda me je nosila, ali nisam smela da posustajem zbog dece. Kuća mi je već bila poplavljena. Došli smo do devojčica, ni sama ne znam kako… Suprug mi je automehaničar i ušli smo u kola koja je tog dana popravio. Okolnim putevima stigli smo u Beograd. Primili su nas prijatelji, ustupili nam svoj krevet, dok su oni spavali na podu. Siromašni su, žive u malenoj sobici. Nismo mogli da im budemo na teretu bez obzira koliko su insistirali. Čula sam Petrov poziv preko radija, i javila se – objašnjava Danijela kako su stigli do hostela.

Najmlađi „stanar“ hostela je Lazar, šestomesečna beba. Pored njega je još pet dečaka i devojčica uzrasta od dve do šest godina, kojima je Petar obezbedio i dečije animatore. Suviše su mali da bi shvatali šta se događa i raduju se balonima i igračkama koje dobijaju.

Lazareva mama pokušava da nam ispriča šta su sve preživeli proteklih dana, ali je suze i jecaji u tome sprečavaju. „Toliko je potresno, toliko užasa sam videla…“, uspela je da prozbori.

Najstariji Obrenovčanin u hostelu ja Slavko N. (60), od čije životne priče bi mogao da se napiše roman.

– Ovo mi je treći put u životu da gubim sve i počinjem iz početka. Iz ratom zahvaćenog Siska 1991. pobegli smo sa jednom kesom. Potom smo u Oluji 1995. napustili Krajinu. Čitava porodica, na jednom traktoru u koloni izbeglica. Nekako smo se skućili u Obrenovcu, ali ni to sada nemamo. I nju sam napustio sa jednom kesom – priča Slavko. Kaže da nije želeo da se evakuiše, ali su ga supruga i deca naterali. I pored toga, drži ga koliko-toliko vedar duh.

U momentu dok razgovaramo stiže kombi sa namirnicama, vodom i sredstvima za higijenu. Petar, koji poslednjih dana spava po dva-tri sata najviše, organizuje posao.

– Mladići neka unose, devojke nek zapisuju šta je stiglo i nek razvrstavaju. Trudnice (ima ih dve) ne moraju ništa da rade – poručuje Petar, dok Slavko sa osmehom pita šta će on da radi jer nije ni „mladić, ni devojka, a nije ni trudan“. Uspeo je da nasmeje prisutne, koji, iako su se upoznali u hostelu sticajem nesreće koja ih je sve pogodila, žive skladno kao porodica. Upućuju zahvalnost svim ljudima koji proteklih dana nesebično pomažu, ali i žale zbog toga što nadležni nisu na vreme evakuisali građane Obrenovca.

Ostala samo fotografija

Prijatelji koji su juče obišli kuću porodice Nikolić, nisu imali dobrih vesti za njih. „Jedino što su mogli da iznesu iz kuće je jedna fotografija sa decom, dve igračke i čizmice starije ćerke. Voda je odnela sav nameštaj i urnisala kuću. Pola se odronilo, zidovi su popucali, podovi urušeni. Nemam gde da se vratim, ali moram da gledam unapred i krenem iz početka. Zbog svoje dece“, priča Danijela Nikolić.

Pomaže i sveštenik

– Našem apelu nisu se javili samo građani kojima je potreban smeštaj, već i dve doktorke, medicinsko osoblje, volonteri, među kojima je i jedan sveštenik. Razvozi ljude, dovozi hranu i vodu, pomaže šta god treba. Stiže nam humanitarna pomoć, samo nam treba još prostorija kako bismo smestili sve one kojima je potreban krov nad glavom – apeluje Petar Nenadić.