Tribina „Mediji i revizionizam o ratovima devedesetih u Srbiji“: Desnim populizmom se stvara paranoični pogled na svet

Taj model nije karakterističan samo za Srbiju, jer ga ima i u drugim desno populističkim režimima, a radi se o tome da vlast potpuno preuzima medije, zbog čega je u stanju da sprovodi svoju politiku sećanja bez ikakve kritike, izjavila je autor izveštaja Katarina Ristić.

Prema njenim rečima, desni populizam ima velike sličnosti u načinu funkcionisanja sa tabloidizacijom u medijima, što stvara plodno tlo za kreiranje istorijskog revizionizma.

Srbija ima dugu istoriju desnog populizma, koji je došao krajem osamdesetih godina prošlog veka sa tadašnjim srpskim liderom Slobodanom Miloševićem, tako da sada vidimo drugi talas. Desnim populizmom se stvara paranoični pogled na svet, neprestano kreiranje egzistencijalnih kriza, problema kakve može da reši samo desni populistički režim i vođa koji će da spasi naciju, izjavila je Katarina Ristić.

Ona je ocenila da su tabloidni mediji – kroz skandale i stvaranje kriza i neprijatelja, zajednički činilac u stvaranju revizionističke politike sećanja.

Populisti i mediji gledaju u prošlost, fabrikuju poniženja i pretvaraju ih u herojsko sećanje. Njihova poruka je da ne treba da se stidimo zločina i kriminalne prošlosti, jer su to naši heroji, budućnost i ponos, navela je Katarina Ristić.

Prema njenim rečima, posle rušenja Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. je vrlo brzo usvojen stav o „objektivnosti i neutralnosti“ u vezi zločina, jer „mora da se čuje i druga priča“.

Ne postoji druga priča kad govorite o ratnim zločinima i stotinama nevinih žrtava. To je nemoralno, apsurdno i nema nikakve veze sa slobodom govora i medija, jer ne postoji sloboda medija na širenju mržnje, ocenila je Katarina Ristić.

Urednica internet portala Peščanik Svetlana Lukić je izjavila kako se posle 5. oktobra 2000. godine moglo očekivati da će većina medija u Srbiji poricati zločine, jer su u sastavu pobedničke Demokratske opozicije Srbije (DOS) bile Demokratska stranka Srbije, Nova demokratija, Demohrišćanska stranka, što je „bio problem ultranacionalističke ideologije“.

Značajan deo medija koji nije generalno bio naklonjen toj politici, odmah je prešao na relativizaciju, rekla je Svetlana Lukić.

Ona je izjavila da je u DOS bilo mnogo ljudi koji su imali primedbe na sprovođenje Miloševićeve politike, ali ne i na samu ideologiju.

Međunarodnoj zajednici je iz mnogo razloga bilo potrebno da se stavi tačka na sve. Osim Haškog suda i nekoliko medija koji su tribunal često pratili na pogrešan način, vrlo brzo je kolektivni zaborav počeo da važi na svim stranama, „jer moramo da idemo dalje“, rekla je Svetlana Lukić.