Tribina “Revizija istorije – pisanje lažne istorije”: Nauka mora da sumnja

To odlaganje, neka vrste civilizacijske hibernacije, u kojoj se nalazi srpsko društvo, jednako je pogubno kao i raspadanje.

Dakle, kakva se to istorija pojavljuje u svetu neuspešnih tranzicija? Izgleda da je postignuta prećutna saglasnost da pred nama nema nikakve budućnosti, pa onda uzimamo slobodu da vršljamo po prošlosti. Sada već slobodno možemo reći da se istorija više ne događa, već da se izmišljena emituje. Pozadina te istorijske megaprodukcije je svesna namera da se istorija kao i uvek podvrgne kontroli iz jednog centra, ali je on ovog puta deziodeologiziran, i utoliko mu je megaprodukcija i besmislenija. Reviziji mogu da budu podložne ideje, doktrine, dogme i zablude pređašnjih vremena.

Ako se istorija udene u njihov kontekst i posmatra kao njihovo opravdanje, onda je i ona podložna reviziji. Ali to onda nije istorija, već skup poluistina koje služe kao opravdanje sadašnje matrice. Ako se istorija tretira kao istinita analiza nečega što se zaista dogodilo (bez laži i prećutkivanja), onda je nemogućno da bude revidirana. 

Ovako je profesor FDU i dramski pisac Nenad Prokić najavio desetu tribinu FP i GDF na kojoj su govorili istoričari Milivoj Bešlin i Petar Žarković. 

Prva velika laž iz vrha vlasti i SPC

Bešlin je na početku citirao Dobrocu Ćosića („Mi lažemo kreativno, lažemo inventivno, laž je u našoj osnovi…“), potom i svog omiljenog istoričara, Holma Zundhausena („Istorija Srbije od 19. do 21. veka, CLIO, 2008 – p.a.) koji kaže: „Nacionalizam je ideologija koja isuviše veruje u ono što očigledno nije tako“. Ali, kad imate nacionalizam kao vladajuću ideološku paradigmu, što je u Srbiji slučaj (da se razumemo slično je i u Evropi) onda je logično da je čitav naš javni diskurs zasnovan na lažima. 

Pogedajte šta je danas ključna državna manifestacija u koju je uložen ogroman novac iz budžeta u, kako oni to kažu – osamsto godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve (SPC). Dakle, organizacija, verska, religijska (uvek kažem i politička), SPC je godinu dana mlađa od mog dede. Ona je krunisana 1920. godine političkim ukazom regenta Aleksandra i za mene kao istoričara nešto što je nastalo 1920. godine ne može da slavi osamsto godina. Kako nešto što je prvi put dobilo tomos (dokument sličan dekretu – p.a.) o autokefalnosti 1879. a drugi put pod tim imenom dobilo tomos 1922. i svaki put je tomos iz Vaseljenske patrijaršije plaćem ogromnom količinom novca, i kako to, kako god se zvalo, može da slavi osamsto godina autokefalnosti. Evo vam prve državne laži: Nije bilo nikakve autokefalnosti 1219. godine. Jeste tada konstituisano nešto što će kasnije nastati kao SPC, to je bila autonomija, Sava Nemanjić je dobio autonomiju ali nije (nikakvu) autokefalnost i nadležni episkop ohridski je bacio anatemu na Savu Nemanjića i na ugovor o autokefalnosti. 

Istorija je, kaže Bešlin, nastala u XIX veku kao nauka, konstituisala se onog momenta kada je dobila metod i to je ono što razlikuje i tu krhku disciplinu čini naukom, taj metod, odnosno istorijske izvore koji su interpretirani na objektivan način. Kada pitate istoričare – gde vam je papir, dokument o autokefalnosti oni kažu da ga nema, a mi im kažemo: kako onda slavite i obeležavate. To može Crkva, ona ima pravo na svoje dogme, ali nauka mora da sumnja, to je ta ključna razlika između nauke i ideologije! Ideologija ima unapred odgovore na sva pitanja, a nauka, dakle, mora da sumnja.

Istoričar mora da bude korektor, da reaguje

Istoričar Petar Žarković istorijskoj nauci pridaje veliki značaj. I tokom XIX veka polemisalo se da li je ona „neka vrsta književnosti“ jer „ima određeni metod“ i kada hoćete da razlikujete profesionalnog istoričara od onoga koji to nije on mora da ima nešto što se zove metod naučnog istraživanja i da ga uključi u svoje radove i rezultate i trebalo bi da bude neutralan. 

„Prošlost je dosta kompleksna, istorijske istine nisu definitivne i nismo napisali sve što se tiče istorije Jugoslavije i istorije Vizantije, ili istorije Starog Rima… Profesionalni istoričar mora da bude korektor, mora da reaguje. Pogledajte šta je sve, posebno kroz publicistiku napisano od osamdesetih godina prošlog veka, a tiče se istorije Jugoslavije. To su neverovatni naslovi i tu dolazimo do jako tanane linije između istoriografije i publicistike i to je jako problematično“. 

Žarković je mišljenja da sve ono što predstavlja lažni istoriju iz navedenog vremena „nema vrednost“ i da kroz dijalog – „neće potrajati“. Bešlin nije optimista. „Naše društvo nije dijaloško“ i „ovde se dijalog apriori odbacuje kao ideja zbog toga što se ovde pluralnost odbacuje kao princip“. U Jugoslaviji, veli, nismo imali političku plularnost, ali je postojala društvena pluralnost i dobijajući politički izgubili smo onaj društveni pluralizam i, zapravo, nacionalizam nam je nametnuo jedan totalitarni princip i kada nemate pluralnost u društvu – ne možete da imate ni dijalog!

Ključno je, ističe Bešlin, pitanje objektivnosti jer nam je „poturena“ prevara koja je nazvana „buđenje nacije“. „Kako nešto što je nastalo u XIX veku može da se budi!? Da li to znači da je to postojalo i sad se, u određenom trenutku, „budi“? 

Ekmečić o „nemačkoj Evropi“ i razgovori u stanovima

Kod nas se, tvrdi Bešlin, istoriografija još uvek doživljava kao nacionalna disciplina. „I kada je u pitanju period 2000-ta i posle istoričari igraju najodvratniju ulogu. Evo sada je bila tridesetogodišnjica pada Berlinskog zida, čitava Evropa je slavila integraciju i buduću demokratizaciju i ovde su upravo istoričari slali loše poruke. Najmaligniji među njima, Milorad Ekmečić je formulisao tezu da je ta Evropa koja nastaje ‘nemačka Evropa’ i da će ta Evropa ‘da satre Srbe i da ih mrzi sa onim užasnim austro-ugarskim sentimentom’ i da mi, zapravo, moramo da budemo protivnici takve Evrope koja nastaje 1989. godine. I sad zamislite koliko je to u kolosalnoj nesrazmeri sa onim što se dešava u čitavoj istočnoj Evropi“. 

Bešlin otkriva da je nakon uvida u snimanje (UDBE) tokom razgovora u stanovima u kojima su se okupljali tobožnji opozicionari (Dejan Medaković, Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihailović Mhiz…), bilo jasno da oni prave hegemoniju da bi – otvorili srpsko pitanje. Znamo kako su ga otvorili. Otvorili su pitanje teritorijalnosti koje ste mogli jedino da rešavate – ratom!

Saradnja sa istoričarima iz bivše Jugoslavije uliva nadu

Saradnja profesionalnih istoričara iz Srbije sa kolegama iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije odavno postoji. Žarković kaže da u Sarajevu, Zagrebu, Puli diskutuju i dolaze do istih zaključaka. Sada je, kaže, sve pod znakom pitanja: I antifašističke borba (1941-1945) i u Srbiji i Hrvatskoj se antifašizmom naziva nešto što nije antifašizam. Skoro je jedna ulica u Kragujevcu dobila ime po Draži Mihailoviću, a u Hrvatskoj je predloženo da se dan antifašizma ne slavi kao državni praznik nego kao obični, komemorativni. 

„Pogledajte naše udžbenike: Albanci su nevidljivi i pojavljuju se krajem XIX veka. Nemate ono što se dešavalo u vreme Balkanskih ratova i jedna istorija je isključena“(Žarković), a Bešlin dodaje: „Kada predsednik države kaže da pred spavanje čita Vasilija Krestića, to je poruka! Znate ono, pred spavanje čitaj nešto normalno pa ćeš se ujutro probuditi kao bolji čovek, ali ne Krestića!“

Ono što zbunjuje, kaže Bešlin na kraju da se u unutrašnjosti Hrvatske godišnjica Oluje obeležava uz pesme Cece Ražnatović i to su naši paradoksi. „Ne mogu da zamislim da su granice onoga čime se bavim i kulture kojoj pripadam državne granice Srbije. Kad biste me tu stavili vrišteći bih pobegao odatle, tu granicu moram da pomerim na granicu iza ovog našeg zajedničkog jezika, i šire. Ovog trenutka sam na tri projekta u kojem su pomenuti Klasić, Jakovina, Igor Duda iz Pule, Mitja Velikonja iz LJubljane, Husnija Kamberović iz Sarajeva i Živko Andrijašević iz Podgorice, i odbijam da učestvujem u krugu Beograd-Novi Sad i Niš…“