Foto: Danas/Aleksandar LatasPrva tribina u okviru kampanje „Škola za sve nas“ koja govori o tome kako nakon skoro godinu dana od majskih tragedija kao društvo nismo naučili važne i potrebne lekcije, udruženje „Koraci“ u saradnji sa Nezavisnim udruženjem novinara Vojvodine, organizovalo je večeras u Novom Sadu.
Na tribini „Škola za sve nas“ govorili su Milanka Negić mama Sofije Negić, Ninela Radićević mama Ane Božović, devojčica koje su ubijene u masakru u OŠ „Vladislav Ribnikar“, psiholog Aleksandar Baucal, sociolog Slobodan Cvejić, doktor nauka bezbednosti Branislava Kostić i Marko Oljača iz društva „Koraci“.
Milanka Negić je rekla da zapravo ne može da se seti da se tokom ovih godinu dana u društvu desio bilo kakav pomak. Jedino što su uspeli da prekinu kraj školske godine, što nisu ni tražili, nego kraj nastave smatrajući da su sva deca ovom tragedijom stradala i da treba skloniti taj pritisak sa njih. Deca su trebala biti zbrinuta kroz aktivnosti raznih udruženja, kulturnih i sportskih ustanova.
– Takođe se desilo to da su se podele koje su postojale samo produbljene. Svi su upoznati sa podelama među roditeljima u školi, ali nakon toga i šire društvu. Poražavajuće je da se desilo upravo suprotno, da je propuštena prilika da se uradi mnogo toga, između ostalog da se deca izmeste iz tog prostora, da im se obezbedi novi. Na kraju smo dobili rijaliti šou, mediji su se bavili jedino produbljivanjem podela, zbog čega sam još ubeđenija da je trebalo decu izmestiti iz te škole – rekla je Negić.
Kako objašnjava, propuštena je prilika da se priča o odgovornost koje su dovele do tragedija, ne krivičnoj, nego ljudskoj, svakog pojedinca. „Nije se desio iskorak kod svakoga od nas“.
– Nijednu temu nismo ni načeli, mi zapravo nemamo o čemu sada da pričamo. I mediji su propustili šansu da fokus bude na bitnim pitanjima. Nijedan mediji nije napravio suvislu emisiju o onome što se desilo, nisu organizovani okrugli stolovi, nikakve tribine – nastavila je ona i istakla, da društvo još ne može da prepozna kolika je ovo tragedija.
Ninela Radičević je istakla je da je 3. maj bio poslednja šansa da ovo društvo napravi iskorak i dođe do ozdravljenja. Ubeđena je i da smo reagovali tog 3. maja, 4. maj i Dubona se ne bi ni desila.
– Mislim da je nakon 3. maja svako u ovoj zemlji trebao da stane i da kaže čekaj, mi smo došli u situaciju da nam decu ubijaju u školi, ovde nešto opasno nije kako treba. Svako je morao da digne glas. Srbija je morala da stane, da se prosto ta energija oseti, pa i ta vlast da kaže da ovako više ne može. Šta smo mi uradili? Desio se 4. maj. Šta imamo posle? Samo par dana nakon tragedije gledamo kako se deca vraćaju u istu tu školu i zgradu gde su im ubijeni drugari – rekla je Radičević.
Kako ističe, došli smo dotle da kažemo „hvala bogu moje dete je živo“ i ono mora da završi školsku godinu, upiše srednju školu, fakultet, da ima karijeru, i ti ljudi su se takvim potezom smatra, „najviše ogrešili zapravo o svoju decu“.
– Mi se borimo, idemo i objašnjavamo da ovde više ništa nije isto. Koliko dece je trebalo da nastrada da bi neko rekao, pa dobro ne mogu deca da se vrate u školu gde je napravljen takav masakr. Sa druge strane, vi ovde imate školu koja je odmah rekla da se ne oseća odgovornom – izjavila je Radičević.
Slobodan Cvejić je istakao da je ostavka ministra prosvete jedini čin lične i moralne odgovornosti koji se desio do danas.
– Imali smo kolektivan čin empatije, jedan znak bolnog društenog krika, ali ono što bi trebalo da budu elementi društvene i političke odgovornosti nije se desilo. Zašto Ribnikar i Dubona nisu incidenti, što bi mnogi voleli da budu, jer je nalakše reći da je neki ludak to uradio. U društvu gde je bilo toliko rata i nasilja na ulicama ovo ne može da bude incident. Pričamo o stukturnom nasilju gde je ključna reč zapravo diskriminacija. Gde osoba ne može da dobije prava koja su dogovorena. Od varanja sa računima, do liste čekanja u bolnici. To sve zajedno generiše strah u okruženju – kazao je Cvejić.
Psiholog Aleksandar Baucal istakao je da smo dobili podele umesto osećaja zajedništva. Puno ljutnje i besa, umesto zajedničke tuge. Izbegavanja pitanja, umesto suočavanja sa njima – da probamo da damo odgovore sami za sebe o tome u kakvim školama naša deca žele da budu.
– Dominantna praksa u školama, kada se dešava nasilje je „kako bi mogli to da zataškamo“. Uglavom će se gledati da li postoje minimalni uslovi da se stvori impresija da smo rešili problem. I tako iz dana u dan, dolaze veći oblici nasilja među učenicima, pa nasilje prema nastavnicima i mi samo gomilamo nasilje. Naravno da je najlakše da kažemo da sve dolazi od porodice i počinioca. Ako je to tako, nemamo šta više da promišljamo – izjavio je Baucal.
Ipak, smatra, da ne treba potcenjivati traumatični potencijal ove tragedije, nama u ovakvom društvu možda treba više da se saberemo i godišnjica je možda prilika da krenemo onom putanjom koju nismo do sada odabrali.
Branislava Kostić je kazala da je vlast činila ono što se moglo i očekivati, „zato što je svako ono što jeste“.
– Odmah sutradan pompezno je donesena odluka o moratorijumu na izdavanje svih vrsta vatrenog oružja na dve godine. Moratorijum je donet 5. maja, a već 27. oktobra iste godine je ukinut, naravno tiho, niko za to zapravo ni ne zna – dodala je Kostić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
