Triler naše stvarnosti

U sedmom romanu o detektivki Harijeti Mirjana Đurđević se ponovo bavi krimi žanrom, podrugljivo se igrajući sa njim iz perspektive proteklih par decenija srpske gorke stvarnosti. Dosledno ugrađujući u svoju „triler seriju“ te geografske i vremenske aspekte sa svim elementima koji ih politički, socijalno i kulturološki odlikuju, autorka i u Lešu u fundusu ne ispušta iz ruku dragoceni izvor svoje inspiracije.

Radnja romana dešava se u zimu 2005. godine, u pozorištu Mala komedija u kojem se sprema premijera. Harijeta za velike novce treba da svakodnevno sedi na probama nekoliko sati i daje stručne savete: reč je o dramatizaciji jednog romana slavnog Nera Volfa, a kako je trilere teško postavljati na scenu tu je Harijetina usluga neprocenjiva.

Hari ima i poseban zadatak: da čuva glavnu glumicu na probama. Lakog li posla, da, ali samo da glavna glumica nije ćerka poznatog beogradskog kriminalca koji se za vreme hiperinflacije u Srbiji sredinom devedesetih svetlosnom brzinom enormno obogatio „sa svojih deset prstiju“ i uz pomoć paravojske. I koji je očekivano poginuo u dizanju benzinske pumpe u vazduh. Brigu o njegovom čedu, zvezdi žute štampe – tzv. beogradskog džet seta, punoj silikona, netalentovanoj razmaženoj zavisnici od kokaina, preuzeo je njen očuh, ni manje ni više nego pomoćnik ministra policije.

Tako počinje velika komedija u Maloj komediji, a pri konstruisanju mizanscena za roman Mirjana Đurđević neštedimice podseća na mizanscen u kojem živimo i na koji smo skoro sasvim oguglali pa ga više i ne komentarišemo već, zgađeni, samo okrećemo glavu u stranu.

A likovi promiču jedan za drugim. Telohranitelji, po meri dvokrilnog ormana, kriminalci ili policajci koji u radno vreme izigravaju gorilu poćerki pomoćnika šefa policije. Članovi pozorišta, od umetničkog direktora koji prima platu i tezgari u Nemačkoj pa rad na predstavi prati preko mejla, do glumaca, čak i krojačice, koji se bave privatnim poslom na račun firme…

Rasulo je opšte: od visokih položaja do najnižih sirotana svako gleda kako će da muljne, mune, smuva, vara, šićari, laže… S jedne strane vile sa kamerama i zidovima od po tri metra, novobogataški slavski običaji sa raspištoljenim gostima kojima Sremčeva Ivkova slava nije ni do kolena, hamer džipovi koji se osiono parkiraju ispred spomenika knezu Mihailu i Narodnog muzeja i pred kojima i najotrovniji pauk zadužen za kažnjavanje zbog pogrešnog parkiranja beži; s druge strane, nadomak vilama, stanovi solidarnosti i sklepane montažne radnjice, osiromašeno stanovništvo i potpuno uništena srednja klasa koja jedva skuplja pare za jevtine stvari kod Kineza, beskućnici od kojih poneki živi i u pozorištu i zauzvrat razmešta rekvizitu dok dekorateri lenstvuju.

Zvuči poznato? O, da, i te kako, i sve čemu pokušamo da se nasmejemo dok čitamo Leš u fundusu, i ono najsmešnije, opora je, u stvari, istina. Zbog toga je neizbežno i da je jezik kojim piše Mirjana Đurđević otvoren, nimalo simboličan već vrlo, vrlo jasan i sa preciznom kritičkom strelom. Njegova druga strana u ovom romanu, obilato korišćenje psovki koje nečijem profinjenom ili puritanskom uhu može da zasmeta, zapravo jeste naš sopstveni nemoćni bes da izrazimo sav jad stvarnosti u kojoj živimo.

U Lešu u fundusu sve je podvrgnuto podsmehu – ni umetnost nije pošteđena. Predstavu finansira neko ko je bogat i kome je stalo da silikonska zvezda igra u njoj. Poreklo novca, naravno, nikoga ne interesuje – ni one glumce koji su kvalitetni, ni rediteljku. Sve je biznis, valja preživeti ovaj ružan san kojim spavamo, a šta će biti za dan ili dva? Možda se kolo sreće okrene. Nikad se ne zna. „Ovo je Srbija“, kaže rediteljka predstave u jednom trenutku detektivki Harijeti.

Radnja Leša u fundusu zapravo je vrlo jednostavna; tok priče teče nesmetano, uz retke razvučene pasaže koji ponekad dobro dođu kao predah od rezignacije koja nas, kako odmičemo u čitanju, preplavljuje. Jer, sve što je danas u Lešu u fundusu zapisano, bivalo je već nesmanjenom žestinom i pre deset, i pre dvadeset i više godina. Stojimo li mi to u mestu, udišemo li isti bajati, ustajali vazduh, odakle nam uopšte stiže kiseonik? Mirjana Đurđević ume da naizgled nehajno preslika tu oporu atmosferu, počev od likova koje u svega par poteza upečatljivo dočarava, do dijaloga kojima kao retko ko u našoj savremenoj književnosti ume da drži pažnju. I vrlo je subjektivna: onaj koji joj se ne dopada neće imati ni paru kredita od nje.

Klasičnog zapleta u ovom „trileru“ nema. Sve je u razradi scena i živim dijalozima kroz koje krimi priča u životu teče paralelno sa krimi pričom na sceni; onda se, iznebuha, sve razrešava a da iščekivanog rešenja nema. Tako diktira tajanstvena žena u crnom koju Hari nikako ne uspeva da identifikuje, a za koju se na kraju romana ispostavlja da je pisac te knjige.

Poput Hičkoka koji nije propuštao priliku da se pojavljuje u svojim filmovima, i Mirjana Đurđević uživa da se u ulozi pisca javlja u svojim romanima. Za razliku od Hičkoka koji pojavom ne utiče bitno na radnju, ova naša spisateljica aktivno učestvuje u romanu koji piše, postavljajući time i pitanje samog shvatanja i tumačenja literature. Iz takve perspektive treba i gledati na seriju romana o detektivki Harijeti: oni su daleko od krimi žanra jer je Mirjana Đurđević pisac koji njemu najmanje pripada.

Eto razočaranja za sve koji u romanu Leš u fundusu očekuju samo zabavu i smeh. Mirjana Đurđević ne bi bila dobar pisac da udovoljava svojim čitaocima: ona se usuđuje da fikciju menja za stvarnost rizikujući da iznenađenje koje priređuje poštovaocima prljave Hari bude prejako. Poenta na kraju – imaginarni razgovor glavne junakinje sa piscem – Leš u fundusu izdiže na univerzalniji nivo: književno delo nije šareni lilihip kojim bi ljudi poželeli da same sebe prevare i pobegnu od života. Baš obrnuto, taj je roman naša stvarnost da stvarnija ne može biti. Na sreću, sa tom se stvarnošću u ovom slučaju poigrava pisac, odmeravajući nam na stranicama knjige njene jače ili slabije doze. Za razliku od političara koji o dozama koje nam serviraju ne razmišljaju. A mi gutamo, gutamo, gutamo.