Trla baba lan

Razlika između privatnih firmi i državnih je u tome što vlasnik preduzeća odabira za direktora sposobnog, snalažljivog i onog u koga ima poverenje. Čim nešto posumnja, odmah ga sklanja i traži nekog drugog. U državnom sektoru direktora predlažu „ partijski kadrovici iz senke“, a osnovni kriterijum je bezuslovna poslušnost. Sve se svodi na „samo ti radi kako ti kažemo i ne može ništa da ti se desi“. I tako, po onoj staroj „pola pije pola šararcu daje“, malo se uzima za sebe, malo za predlagača, a ostalo za stranku. Da bi sve funkcionisalo, mora se dozvoliti i članovima komisije da se o svaku nabavku „omrse“. Sve lepo dobro uvezano, organizovano i jako armirano.

Kad nekog ministra, državnog sekretara ili direktora u državnom sektoru osude za pronevere ili korupciju, niko se ne pita „ko je bre te takve predložio“. Još gore. Isti kadrovici i dalje kadriraju. Istina, promene se stranke na vlasti, pa samim tim i oni koji predlažu kadrovska rešenja, ali princip koji dobija se ne menja. Zato niko ne traži od direktora rezultate i uspešno poslovanje. Društveno je opšte prihvaćeno da je normalno da državno preduzeće posluje sa gubitkom, koji se pokriva iz budžeta, uz razna providna objašnjenja da je to tako moralo da bude. U ostalom, država je i priznala da nije sposobna da uspešno rukovodi državnim preduzećima kada je donela odluku o privatizaciji.

Zaključak je sasvim jednostavan. Kada bi direktori bili birani prema kriterijumima koji se koriste u privatnom sektoru, korupcija bi bila sasečena u korenu, a Zakon o javnim nabavkama bi bio poslan na deponiju kao nepotreban i suvišan. To znači da se protiv korupcije može uspešno boriti jedino ako o kadriranju odlučuju samo probrani, pošteni i dobronamerni. Na žalost, takvih u strankama i nema baš mnogo, a i toliko koliko ih ima ne mogu da se probiju do mesta odlučivanja. sve dok se to ne desi biće „trla baba lan“.