Trube, pivo i politika

Rajka je čini se baš pogodilo u patriotske grudi kada se na binu popeo simpatični orkestar „Zlatne uste“, sastavljen od veselih Amerikanaca koji su još davnih osamdesetih zavoleli srpske trubače, pa su napravili bend koji je prvobitno trebalo da se zove „Zlatne usne“. Ali, zbog slabog znanja srpskog, ostala je greška u nazivu – uste. Amerikanci u plavim košuljama zasvirali su „Moravac“ usred Guče, i sve bi izgledalo potpuno otkačeno da nije bilo onih koji se, zamaskirani ko Bulajićevi statisti – kokarda, šajkača i višak ksenofobije, nisu setili da su nas Amerikanci, jelte, bombardovali. Meri Vorlik je posle prošetala između tezgi snabdevenih raznim suvenirima – od četničkih zastava, majica sa ljubavnim porukama za Ratka Mladića i Radovana Karadžića, mini bista đenerala Draže, dukseva na kojima Arkan salutira… – i ćaskala sa domaćinom Sabora Slobodanom Jolovićem. „Naši ljudi bi voleli da tri dana rade, a godinu dana od toga da žive“ – objašnjavao je Jolović tajne ovdašnje ekonomije. Posle joj je rekao da se u Guči može videti svašta, da im je najveći problem da otrezne pojedince, podvukao je u tom ćaskanju da je on član Glavnog odbora SPS, i da im te večeri stiže i vicepremijer Ivica Dačić. Meri je rekla: „Pozdravite ga“. Jolović je rekao: „Znate, on je i ministar policije, težak je to posao, pa ćemo se potruditi da se u Guči makar malo odmori i opusti od napornog rada, kao i svi ovi ljudi okolo“.

Rakija u epruvetama

A ljudi okolo su se tog prepodneva po šatorima u kampu i iznajmljenim sobama (koje domaćini često rentiraju po sistemu – mi spavamo u kolima u dvorištu, a gosti u našim krevetima, uključujući i kujnu) odmarali od noćnog tuluma. Iako preko dana Sabor uglavnom liči na običan seoski vašar, uveče se u varošici dešava nešto što je mešavina internacionalnog transa i nacionalnog ludila u grotlu smeštenom u kotlini između tri planine. Bukvalno stotine trubačkih orkestara vršlja ulicama, veseli igraju po stolovima, pijani bauljaju po pločnicma ili okolnim livadama, jagnjići i prasići okreću se na ražnjevima pod šatrama, svadbarski kupus se krčka u ogromnim zemljanim loncima… Rakija se služi i epruvetama, što je bio ovogodišnji marketinški trik nekog dosetljivog trgovca, sve zaista deluje kao kolektivni lumperaj bez kolektivne krivice. „Nikad se nije pilo kao ove godine. ’Ajd što muškarci piju, nego se žene ubijaju. Valjda ova kriza“ – priča nam prodavac piva Milan Stanković dok ga jedan besan grdi što mu je prodao zaleđenu konzervu. U kafiću pod tendom tri stripera igraju na šanku goli do pojasa, sa dve oskudno obučene Romkinje, u jednom momentu počinju da simuliraju seksualni odnos, masa ljudi, duboko pod maliganima, višti i aplaudira… Napravljena je u blizini i ad hok diskoteka, igračice se uvijaju na šipci uz repertoar gde najmanje ima truba – pušta se sve od Silvane do Nirvane.

Osamdesetogodišnji Nikola-Niko Stojić, profesor književnosti iz Guče, jedan od tri živa osnivača prvog sabora, ljut je i na organizatore i na vreme koje je od jedne izvorne narodne manifestacije napravilo nešto sasvim drugo.

– Velika je razlika između prvih sabora i ovog. Mi smo nastali na tradiciji, a ovo nije to – priča Nikola dok sedimo u prostorijama Ekološkog društva Dragačevo, u centru varoši, a zbog zaglušujuće buke sa ulica, moramo zatvoriti prozor.

Potisnuta tradicija

– Zbog para ta manifestacija gubi svoj lik i osnovne postavke. Organizatori pričaju o tradiciji, ali to se ne oseća. Ovde se sad najviše pije pivo i najviše se ulaže u pivo. Na ulasku u Guču je do pre par godina stajalo: Dobro došli u Guču. Sad na tom mestu stoji ogromna reklama za pivo, ono „dobro došli“ su skinuli. I tamo gde je pisalo: „Do viđenja do idućeg sabora“, isto stoji reklama za pivo. Lepo je što ima mladih, ali se to pretvorilo u feštu gde je najvažnije kako doći do flaše piva. Šatre su prazne, deca koja dolaze iz inostranstva nisu potrošači. Njima je jeftino pivo i mogu da spavaju bilo gde jer je leto. Na tezgama se prodaje svakakav kičeraj, jer organizatorima je bitno samo da uzmu pare za zakup, i ne pitaju šta će se tu prodavati. Ovde su se nekad skupljali pesnici, glumci, veliki ljudi, Mija Aleksić je govorio kako je bilo važno da se to društvo skupi u Dubrovniku na Stradunu, i na Saboru trubača. A i vi novinari ste krivi – sa Sabora objavljujete ko koga jaše i slike pijanih ljudi, na izložbe narodnih rukotvorina ne dolazi niko – ni organizatori, ni novinari, ni posetioci. Nekada su Sabor otvarali pesnici, sad je najvažnija stvar što je došao Ivica Dačić, sve se to ispolitičilo – kaže Nikola Stojić.

Prva truba sveta

Uveče, u četvrtak, na Saboru je bilo takmičenje za Prvu trubu sveta, i to je bio lepši deo jubilarnog skupa. Mešali su se sa bine zvuci čočeka, srbijanskih kola, valcera pa čak i melodije Žorža Bizea, orkestri iz Austrije, Francuske, Rusije, Makedonije, Amerike, Slovenije zajedno su se navežbavali svirajući temu iz „Otpisanih“ u bekstejdžu, pa potom „Oj, Moravo“. Svi okupljeni oko trube, delovali su kao takmičari za Pesmu Evrovizije, veselo su ćaskali i razmenjivali iskustva. „Ovo je fenomenalno, prave Ujedinjene nacije“ – pričali su momci iz slovenačkog „Fešta benda“ fascinirano gledajući u Bobana Markovića koji se odnekud pojavio iz lude gučanske noći. Slično je bilo i veče pre – dva Poljaka bukvalno su klečala pred dvojicom novinara, moleći ih da im pozajme akreditacije kako bi se fotografisali sa Goranom Bregovićem. „Pliz, mi ga obožavamo, on je bog“ – govorili su.

Amerikanac Majkl iz „Zlatnih usti“ seća se da su oni 1987. bili prvi strani orkestar koji je stigao u Guču. Tada je, kažu, bila atrakcija i kada se tu pojavio jedan japanski fotograf. Sada su došli opet posle mnogo godina, kaže Majkl, „i sami su bili iznenađeni koliko su zbog toga srećni“.

– Mi smo prijatelji sa srpskim orkestrima, idemo u njihova sela i zajedno vežbamo, truba nas je spojila – kaže Majkl.

Vegetarijanske nevolje

Sandro iz italijanske Breše žalio se da je hrana mnogo jaka, pokušao je da negde nađe vegetarijanski restoran, naravno bez uspeha, a domaćini koji mahom ne znaju ni elementarni engleski, mislili su da hoće pljeskavicu. Njegova devojka, na pitanje šta joj se ne sviđa, rekla nam je spremno – nema toaleta, higijena na nuli, dodavši: „Maybe, too much drank people“. Zaista, svi ti pijani ljudi, koji orkestre ponekad teraju da im sviraju sa obale reke Bjelice, dok se oni teturaju po plićaku, umeju biti i naporni, ali alkohol kod nekih probudi i smisao za šalu, pa se jedan u četvrtak, videvši Ivicu Dačića, klatio na ogradi kafane i govorio: „Eno ga Spajdermen“. A drugar pored ga je ispravljao: „Betmen, Jagodinac, Betmen“.

Milika Kostić iz Bijeljine, naoružan sa dve vuvuzele, objašnjavao nam je istorijat tog instrumenta: – To su Afrikanci ukrali od nas. Patent. Viš, isto ko truba. Zato volim trubu, to je čuvanje i očuvanje našeg, mi smo nama najpreči. Kupujem suvenire koji oslikavaju srpstvo i Guču – rekao je pošto je pazario pazle od kojih treba sastaviti spomenik trubaču.

A kada se u četvrtak pojavio i pomenuti vicepremijer Dačić, saznali smo od njega da je kao mali najviše voleo harmoniku, a trubu voli jer se zahvaljujući Saboru sačuvala od nestanka, za razliku od gusala. Primetio je još da je Dragan Marković Palma, isto godište ko i Sabor, te da se „obojica“ dobro drže.

– Samo, imali ste sreće, da je Palma malo stariji, on bi Sabor trubača napravio u Jagodini pre vas – rekao je Dačić domaćinima, a novinarima ponavljao zašto je Guča svetski srpski brend: „ Za Guču se čulo u svetu više nego za 90 posto naših mesta. Evo, recimo, ja mislim da mnogi misle da je i firma ’Guči’ iz Guče“ – rekao je ministar i nestao u gužvi praćen telohraniteljima i trubačkim orkestrom pod simboličnim nazivom: „Kobre“, koji mu je svirao „Marš na Drinu“.

Tako je ove godine bilo na jubilarnoj Guči.