Išao sam samo od Beograda do Sremskih Karlovaca, sa stanice u Topčideru i to Plavim vozom, a čim sam ušao u prvi kupe osetio sam se kao da sam krenuo vremeplovom u prošlost.
Plavi ili Titov voz je, pored broda „Galeb“, jedan od simbola bivše države, u kojoj se još uvek većina stanovnika regiona rodila. U vagonu uređenom u stilu art dekoa kao da su mi svest i sva sećanja hrlila, po ludoj Ajnštajnovoj streli vremena, unazad, a pred očima je istovremeno oživljavala i budućnost, zato što je razlog putovanja bio poziv na Majkrosoftovu (Microsoft) futurističku promociju Windowsa 7. Taj će operativni sistem po svemu sudeći obeležiti blisku budućnost i biti još jedan miljokaz na putu ka svemirskim tehnologijama, kada ćemo kompjuterima upravljati dodirima na ekranu i gotovo isključivo mislima izraženim u svega nekoliko najprostijih fizičkih radnji. Taj susret prošlog i budućeg sam po sebi je toliko snažan da uzburka mnoge misli.
Pozvani gosti su se razmileli po vozu, zaseli u lepo uređenom prostoru, a Titov radni kabinet ostao je prazan. Tražio sam i dobio dozvolu od domaćina voza Miroslava Aleksića pa sam deo putovanja proveo u njegovoj fotelji sa čudnim, izmešanim osećanjima, kao što i dolikuje u prisustvu političkog roditelja (za nekoga oca, za druge očuha) svih eks-Jugoslovena, tj. naroda i narodnosti jedne države, koja se raspala u niz uglavnom na krvav način novonastalih država u regionu jugoistočne Evrope. Koliko li je tu političkog naboja! Šta bi rekli poštovaoci Draže Mihailovića da me vide u Titovoj fotelji, pitao sam se u tom kratkom, ali vrlo intenzivnom momentu susreta sa toliko isključivih „istorijskih istina“.
Domaćina voza Miroslava Aleksića, nalazim na vrhu kompozicije, odmah iza lokomotive. Na radnom mestu domaćin Plavog voza je od 1994. godine, zna mnoge njegove tajne, ali nije radio ovde dok je Tito bio živ.
– Zapravo, od posade niko nije radio u vreme dok je Josip Broz Tito bio aktivan i koristio usluge ovog voza. Evo, slobodno možete da pogledate ostatak Titovog prostora – ljubazan je Aleksić.
Najpre me vodi u neku vrstu voznog dnevnog boravka gde je lep salon u kome je Tito primao goste, jeo, dogovarao se sa saradnicima. Iza dnevnog boravka su vrata koja vode u njegovu (već pomenutu) radnu sobu. Aleksić je morao nešto da se dogovori sa posadom lokomotive, pa me je tu ostavio samoga, ali sam ga zamolio da me tu slika.
Osvrćem se ka Titovoj priručnoj biblioteci i čitam naslove – Moša Pijade i njegovo vreme, Hiljadu godina dubrovačkog brodarstva, Lepenski vir, tu je knjiga Mihajla Lalića – Lelejska gora, zatim Povijest grada Nina (kod Zadra, poznatog po tome jer je u njemu stolovao biskup Grgur, a tamo su se rodili Branimir Štulić Džoni iz Azre i Joško Skoblar, fudbaler OFK Beograda)… Na donjoj pregradi male biblioteke su sabrana dela Lenjina, trinaest knjiga. Da, svakako treba pomenuti da je tu ostala i Dedijerova knjiga Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina.
Po povratku Aleksića nastavljamo razgovor, dok u prednjem delu voza u konferencijskom vagonu, veoma lepo i prikladno pretvorenom u salu za sastanke i dogovore nekih pedesetak, ljudi već kreće pomenuta prezentacija Windowsa 7.
– Sada sam video sve, veliku konferencijsku salu, zapravo vagon i privatni Titov deo…
– To je što se tiče bivšeg predsednika SFRJ, ali iza postoji restoran i deo sa telohranitelje i pratnju voza, a onda i salon Šarl de Gol. To je prostor koji je posebno pripreman za francuskog predsednika, poručen je i specijalni duži ležaj jer je on bio visok čovek, ali do dolaska De Gola u Jugoslaviju nije došlo. On nikada nije bio u tom salonu specijalno pripremljenom za njega. Bili su tu i kraljica Elizabeta II, car Hajle Selasije, princ Filip i princeza Ana i mnogi drugi državnici, ali on ne.
– Kako sada poslujete, kada nemate tako visokih zvanica u vozu?
– Radimo na komercijalnoj osnovi. Za jedno ovakvo putovanje od stotinjak kilometara najam ovoga voza staje između dvesta i trista hiljada dinara, u zavisnosti od toga šta se sve priprema, da li gosti ovde jedu i koliko borave… Najčešći gosti su nam sada turisti Amerikanci koji uglavnom dolaze iz Beča brodom u Beograd, a onda ih mi prihvatamo i vozimo na ovoj kratkoj relaciji od Topčidera do beogradskog Donjeg grada. Veoma su radoznali, sve ih interesuje. Po potrebi možemo da idemo i dalje, ali naše najčešće ture su do nacionalnog parka Palić, Vrnjačke Banje, zatim do parka prirode Mokra Gora uključujući i putovanje uskotračnom prugom „Šarganska osmica“ te ona putevima vina koja ide do Vršačkih vinograda.
– Ovaj voz je odlično očuvan, ali ipak je mnogo star. Da li izdržava sve te komercijalne zahteve?
– Voz je izgrađen i pripremljen za Josipa Broza Tita još 1959. godine, a zajedničkim snagama su ga napravili smederevska Goša i mariborski mašinci. Koliko znam donji stroj je Gošin, a ovo gore je napravljeno u Mariboru. Mašina jeste bučna, ali ima i dobru izolaciju, dupla vrata – upućuje me Aleksić.
Idem do toaleta za goste, koji se nalazi ispred mašinskog pogona u lokomotivi, a sve deluje savršeno čisto i u odličnom stanju. Posada i kondukteri su obrijani, sa kravatama, u železničkim uniformama, uredni i ljubazni. Toalet veoma praktično i odlično održavan, sa svim što je potrebno, uključujući mirise i frotirske peškire. Ni nalik onima na redovnim linijama. Greškom ulazim na jedna vrata, a ispred mene se pružio uski, desetak metara dugi hodnik, koji je očito tu sa nemerom da bude skriven, a sa malim, udobnim kupeima u kojima se vozilo Titovo obezbeđenje i gosti.
Stajemo u lepim Sremskim Karlovcima i tu izlazim. Rominja kišica iz sivog neba, a ja sam mislima još sa stvarima iz voza, kojima su posebnost dali istorijski susreti u tim plavim vagonima na čijim bokovima je stari, ali uglancani, srebrni grb Jugoslavije nastale 29. novembra 1943. godine. Vremeplov je tako opipljiv.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
