Tuđe brige

Nismo se dugo videli, pa da pozdrave, priča Luka. Sednemo ispred kuće na drvene tronošce. Puca pogled na gola brda, na čist hercegovački kamenjar. Samo nebo, orlovi i mi. A oni opale po svetskoj politici i po tome kako su Rusi opet pokazali Amerima! U sedam ujutro! Ništa domaća politika, problemi svakodnevnog života, besparica, loš život, nemanje perspektive… Ali pljušte predlozi kako treba sa Amerima i kako im doskočiti. Nema veze, kaže Luka razočarano i kroz osmeh, što su u iscepanim džemperima, što su im male penzije, što im do prvog većeg mesta pola dana pešačenja, što su skoro bosi… bitno je da se zna kuda se svet i svetska politika kreću! Ostalo, nema veze!

Ali dobro. Drugo me nešto kopka. Zapadni mediji su napravili protekle sedmice veliku frku (američki magazin Tajm) oko toga da je navodno ruski predsednik Vladimir Putin zapretio da će upotrebiti nuklearnu silu kako bi odbranio Krim, kao i da ima spreman odgovor ukoliko NATO postavi još trupa u tri baltičke zemlje. Naime, neki ruski general je navodno na sastanku sa zvaničnicima američkog Stejt departmenta izjavio da Rusija ima spreman „čitav spektar odgovora – od nuklearnih do nevojnih“ u slučaju da NATO nagomila svoje snage u Litvaniji, Letoniji i Estoniji. Navodno bi pokušaj da se Krim vrati u sastav Ukrajine bio shvaćen kao napad i potencijalno bi doveo do upotrebe „nuklearne sile“. Rusi su odmah tu priču demantovali, nazvavši sve to nastavkom „demonizacije Rusije“.

Svet je više puta u 20. veku bio na ivici nuklearne katastrofe. Najbliže u vreme Kubanske krize 1962. godine. Sovjeti su tog leta, sredinom jula, tvrdi sovjetski kontraadmiral Aleksandar Tihonov, u tajnoj operaciji pod nazivom „Anadir“, na Kubi instalirali 42 raketna kompleksa sa domašajem strateških raketa do 2.000 kilometara. Od Kube do Amerike ima samo 180 kilometara. Naravno, Tihonov nije propustio priliku da iznese tvrdnju da je američka špijunaža tek 14. oktobra 1962. uspela da otkrije jedan od raketnih kompleksa. Tada je i počela najveća nuklearna kriza 20. veka između SAD, SSSR-a i Kube.

Ipak, velike sile, za razliku od nas, sebi mogu da dozvole svašta. Čak i da se podžapaju međusobno (pogledajte samo ukrajinsku krizu). Čak je bilo i kriza zbog afere Snouden oko prisluškivanja najviših političara, koja je dobro uzdrmala tradicionalno dobre, savezničke, odnose između Amerikanaca i Britanaca, Nemaca, ali i između Amerikanaca i Brazilaca. Za razliku od njih, Srbija i danas, 25 godina od raspada SFRJ, pokušava da nađe svoje mesto u geopolitičkoj raspodeli sveta. I to bezuspešno. Recimo i to da je srpski državni vrh, sa tadašnjih predsednikom Srbije Borisom Tadićem i koalicionom vladom sa socijalistima, svojevremeno umislio da može da bude važan faktor u međunarodnim odnosima. Setimo se samo kampanje u Ujedinjenim nacijama 2008. godine, u vreme dok je na čelu Skupštine UN bio Vuk Jeremić, da se izglasa rezolucija u kojoj se traži da Međunarodni sud pravde u Hagu oceni da li je nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom. Srbija je dobila veliku podršku u UN uprkos protivljenju i upozorenjima SAD i ostalih zemalja Zapada. Ako je neko mislio da će onakvo globalno poniženje SAD zaboraviti, grdno se vara. Recimo, jedan od žešćih šamara Srbiji stigao početkom ove godine baš od SAD, odmah prvog dana predsedavanja OEBS-u. Tada je američki ambasador pri OEBS-u Danijel Baer rekao da Kosovo treba da se uključi u rasprave u institucijama te organizacije. Na to je reagovao predsedavajući OEBS-a Ivica Dačić da nema šanse da Kosovo bude primljeno u tu organizaciju, osim ako ne bude postignut politički dogovor.

Ipak, važno je da s vremena na vreme poneki od naših nazovi političara ispali dobro uhodanu parolu da je Srbija faktor stabilnosti na Balkanu. A istina je sasvim drugačija. Srbija je danas baš kao ona dvojica s hercegovačke planine. S tom razlikom što i dalje ne vidi u kakvom svetu živi.