Tuga, nemiri, beznađe u sećanjima na kobni dan: Masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na digitalnim slikama

Isidora Ivanović je školovana slikarka sa diplomom Akademije likovnih umetnosti u Moskvi, gde je i magistrirala. Ana Stančulović je sportska lekarka u penziji i samouka slikarka ikona na svili. Obe žive i stvaraju u Beogradu, a povezuju ih umetnička potreba da o međuvršnjačkom masovnom zločinu u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023. progovore kroz svoja dela.

Uoči godišnjice tragedije u „Ribnikaru“ u Galeriji Singidunum otvorena je izložba digitalnih slika Isidore Ivanović pod nazivom „Svetlost koju ne vidimo“.

Đačka ikona Majke Božje Ane Stančulović nalazi se u Crkvi Svetog cara Konstantina i carice Jelene na Voždovcu, zadužbini kralja Petra Prvog, u kojoj čeka na najavljenu memorijalnu sobu u školi, čiju su đaci i čuvar stradali prošle godine.

Otvaranje izložbe „Svetlost koju ne vidim“ Isidore Ivanović, čije je dete takođe đak ove prestižne donedavno više decenija eksperimentalne beogradske škole u Ulici Svetozara Markovića bilo je, kako kažu u Galeriji, jedan od najdelikatnijih događaja u „Singidunumu“.

Težina tragedije, prisustvo roditelja ubijene dece i sadržaj izloženih slika, nisu ostavili mesta za reči, koje je trebalo pažljivo „meriti“.

Deset digitalnih slika Isidore Ivanović govore o traumama i strahovima dece koja su preživala masakr u „Ribnikaru“ i u ranim godinama iz prve ruke doživela šok masovne smrti.

Na njenim slikama deca su „svedena“ najčešće na jednu figuru koja svojim stavovima, izrazima lica i gestikulacijama izražavaju tugu, nemir, beznađe, uplašenost, bespomoćnost…

„Kolekcija je nastajala mesecima, u periodu kad se od ‘sistema’ i državnih institucija očekivalo preuzimanje odgovornosti i pravi potezi. Iako smo se svi nadali da će nas ova tragedija probuditi, izazvati naš zajednički „reset“, da ćemo postati humanije društvo, desilo se upravo suprotno. Odgovorni su zatvarali oči, zataškavali su se propusti, a mediji su izveštavali senzacionalistički i nedostojno. Osluškujući decu iz škole, Isidora Ivanović došla je do zaključka da ona pate, da se plaše, da se bore sa turobnim mislima, osećanjima i sećanjima na taj dan koji im je zauvek promenio živote“, objašnjava Maja Škaljac Stanošević, istoričarka umetnosti u Singidunumu.

Prema njenim rečima, Isidora Ivanović je „vrlo hrabro iznela svoju ličnu priču i borbu sa samom sobom pogotovo što je posle samo sedam dana od masakra došla nečuvena odluka o vraćanju đaka u škole“. Neverovatno je i to što, kako ističe, porodice nastradale dece „moraju same da prolaze kroz suđenja, medijske manipulacije i dezinformacije, priče o rekonstrukciji škole i memorijalnom centru…“

– Ostajući verna svom likovnom rukopisu i poetici, bez imalo patetike u izrazu, Isidora Ivanović je osluškujući decu i krug ljudi u kom se kreće uspela je da adekvatnim slikarskim jezikom sklopi mozaik prikazujući osećanja, vapaje i emocije najranjivijih i najkrhkijih. Ne želeći da pobegne iz stvarnosti, svoju kreativnost, dar i oštru opservaciju usmerila je ka traženju istine – ističe Maja Škaljac Stanošević.

Izložba u „Singidunumu“ trajaće do 13. maja.

– Plakala sam dve nedelje gledajući televiziju, a onda rešila da nešto uradim za tu decu koju ne znam, a ni njihove roditelje. Setila sam se Bogorodice, ona je zaštitnica svih nas, naročito dece i odlučila da uradim ikonu posvećenu tom strašnom masovnom ubistvu. Imala sam problem sa pronalaženjem i izborom pravog predloška sve dok nije bilo očigledno da želi da se naslika ikona Kurskaja iz Tumana pred kojom se mole bezbračni parovi. Ja imam tu umetničku slobodu da promenim boje, izdužim likove ili dodam nešto kako me nadahne Bog. U tom plaču i molitvi ja sam uradila i uramila ikonu u maju prošle godine za dve nedelje, što je nemoguće. Ona obično mora da se radi polako na svili mesec-dva – priča za Danas Ana Stančulović.

Od sveštenika Voždovačke crkve dobila je blagoslov da ikonu nazove Đačka Majka Božja.

– Rešila sam da naslikam anđelčiće sa rančevima i u roze haljinicama jer je više devojčica nastradalo, a samo jedan dečak. Obično anđeli imaju duže haljine i ne slikaju im se noge. Ja sam naslikala i noge jer tu su rančevi, idu u školu i zlatne cipelice. Naknadno sam izmislila zvezdice na plavoj pozadini jer su oni već stigli Gospodu na Nebo. Ti anđelčići obično se slikaju sa znacima Hristovog stradanja – s jedne strane krst, a s druge strane oružje mučenja – koplje, ali ja sam sa obe strane stavila krst – jer svi nose svoj krst. Dodala sam i bele kale koje su ljudi nosili u sastradanju. NJih drži Gospod i one Bogorodici padaju na revere. Ova ikona došla je od srca. Ne želim da se priča o meni, važna su deca, ali mi se čini da svi žele da te događaje od prošle godine gurnu ‘pod jastuk’ – smatra Ana Stančulović.

Ona je ikonu namenila najavljenoj memorijalnoj sobi u OŠ „Ribnikar“, a dok se ne reši pitanje da li će ga uopšte biti, ikona se nalazi u Voždovačkoj crkvi, gde većina ljudi, osim prijatelja i poznanika Ane Stančulović ne znaju njenu „priču“ i kome je posvećena.

– Čitam novine i slušam ljude, svi žele da zaborave tu tugu. Taj strašan događaj svi guraju pod tepih, da se i ne spominje, koliko se ta spomen-soba ne gradi, a to može da se uradi za nedelju dana. Mislila sam da će tu biti i kapelica za dobrobit druge dece jer to velika škola. Ali, to se oteže i to me boli. To su naša deca i naša bol – napominje Ana Stančulović.

Biografije
Tokom 34 godine slikanja na svili, od kojih kaže da nije radila samo dve tokom pandemije korone, Ana Stančulović naslikala je više od hiljadu ikona, uglavnom Presvete Bogorodice i Svetog Nikole. „Ja sam naivac, niko me učio nije da slikam. Sama sam iz knjiga učila, molila se Bogu i lavor suza isplakala. Radila sam na svili, koži, platnu… Prvo sam naslikala Belog anđela u znak zahvalnost što mi je nekoliko puta spasao život“, kaže Ana Stančulović. Isidora Ivanović učestvovala je na više od 40 izložbi, salona i kolonija u SAD, Rusiji, Gruziji, Italiji, BiH, Crnoj Gori, Srbiji. Osnivač je Umetničkog udruženja i Galerije „DivArt“, a u Zagrebu je sa grupom ruskih slikara živopisala Saborni hram Svetog Preobraženja Gospodnjeg.

Patrijaršija ćuti
U programu obeležavanje godišnjice ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju ne pominju se parastosi pomeni žrtvama. Od Informativne službe SPC naš list ni posle nedelju dana nije dobio zvaničan odgovor da li će Crkva organizovati parastos žrtvama ovih ubistava, pogotovo što godišnjice padaju na Veliki petak i Veliku subotu. Patrijarh Porfirije (Perić) dan posle masakra u „Ribnikaru“ 4. maja 2023. u Svetosavskom hramu na Vračaru služio je pomen stradalima, a ispred škole je upalio svećeu za pokoj njihovih duša. Danasovi izvori spekulišu da poglavar SPC nije prihvatio predlog pojedinih crkvenih krugova da ubijenoj deci iz „Ribnikara“ služi zajednički 40-dnevni parastos u Svetosavskom hramu, a da porodice potom same obeleže taj dan. Po patrijarhovom blagoslovu, polugodišnji parastos žrtvama u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni 3. novembra 2023. u crkvi Svetog jevanđeliste Marka na Tašmandanu služio je vikarni episkop lipljanski Dositej (Radivojević).

Žrtve
Maloletni K. K. 3. maja 2023. u „Ribnikaru“ ubio je: Bojanu Asović (11), Anu Božović (11), Katarinu Martinović (12), Maru Anđelković (13), Emu Kobiljski (13), Sofiju Negić (13), Andriju Čikića (14), Adrianu Dukić (14), Angelinu Aćimović (14), Dragana Vlahović (53) i ranio šest osoba. U Duboni i Malom Orašju 4. maja 2023. Uroš Blažić usmrtio je: Nikolu Milića (14), Aleksandra Milovanovića (17), Marka Mitrovića (17), Kristinu (18) i Milana Panića (22), Lazara Milovanovića (19), Nemanju Stevanovića (21), Dalibora Todorovića (24), Petra Mitrovića (25), i ranio 12 osoba.