Tunel srama i poniženja

Tim povodom podsećamo na solidarnost koju je pokazalo 38 građanskih aktivista iz Srbije i Crne Gore odlaskom u Sarajevo, koje je bilo pod blokadom i minobacačkom i snajperskom vatrom. Ova grupa je dva dana i noći putovala autobusom kroz Mađarsku, obalom Jadrana i dolinom Neretve do vrha planina Igman. Peške se spustila sa planine i kroz legendarni tunel ispod sarajevskog aerodroma ušla u opkoljeno Sarajevo da prisustvuje skupštini Srpskog građanskog vijeća, koju su organizovali Srbi koji su ostali u gradu da dele istu sudbinu svojih sugrađana. Reskirajući svoje živote, članovi ove grupe želeli su da izraze solidarnost sa građanima Sarajeva. Na osnovu tog antiratnog događaja dobila je ime Igmanska inicijativa, pokret organizacija civilnog društva regiona usmeren na bržu normalizaciju odnosa između zemalja Dejtonskog sporazuma.

Petak (6. april 1995)

Kada su pre desetak dana u Novom Sadu boravili članovi Srpskog građanskog veća iz Sarajeva, nisam ni mislio da ću se tako brzo naći u autobusu koji ide put ovog grada. Grad u kojem sam proveo pet lepih godina i za koji me vežu svi važni događaji u životu, od kako se bombardovan, ubijan i razaran našao u obruču, postao je čest predmet mojih noćnih mora. Često sam sanjao kako sam se našao u Sarajevu i hodajući po njegovim ulicama ustanovljavam da baš i nije tako teško stradao kao što se na osnovu TV snimaka može zaključiti. Puste želje. Sredinom 1992. godine, dok su još funkcionisale telefonske veze sa Sarajevom, učestvovao sam odavde, iz Novog Sada, uživo u emisiji najslušanije radio-stanice „Zid“, koju je tada vodio Zdravko Grebo i tada sam rekao da ću čim se ukaže prva prilika doći u ovaj grad. Tada još nisam znao da ću na tu priliku morati da čekam skoro pune tri godine. I eto me u autobusu koji je juče krenuo iz Beograda preko Novog Sada, Mohača, Zagreba, Splita, Metkovića i Mostara put Sarajeva na Drugu skupštinu Srpskog građanskog veća. U našoj ekipi su Korać iz Građanskog saveza, Vukčević i Čotrić iz SPO, Ničić iz Nove demokratije, Vujošević i Bralić iz Socijaldemokratske partije Crne Gore, ja iz RDSV, profesor Životić iz Beogradskog kruga, Ivan Stambolić, novinari Stojan Cerović, Rade Radovanović i drugi – ukupno 38 ljudi. Saznajem da nas u Sarajevu već čekaju Ivan Đurić i Žarko Papić. Posle razmene autobusa koja se noću, kao u gangsterskim filmovima obavila u Mohaču, u trećem autobusu koji nosi firmu „Centrotrans“ iz Sarajeva nastavili smo iz Zagreba put Gorskog kotara i dalje obalom hitamo put Sarajeva. Prolazimo kroz razoreno predgrađe Zadra gde je većina kuća sravnjena sa zemljom. Ali, u samom gradu na delu gde nisu vođene borbe, nailazimo na potpuno srušene kuće. Pretpostavljamo da je reč o kućama Srba koje su naknadno minirane. Kasno uveče stižemo kod Metkovića na granični prelaz između Republike Hrvatske i Herceg Bosne. Sam prelaz koji čini nekoliko kontejnera u klojima se nalaze policajci i carinici, po mnogo čemu podseća na onaj kod Sremske Rače. Za razliku od do tada korektnih, ali rezervisanih hrvatskih policajaca, ovde nas sačekuje opuštena i razbarušena ekipa carinika i policajaca pored kojih, bez ikakvih problema, ulazimo u Herceg Bosnu.

Subota (7. april 1995)

Neugodno buđenje blizu Mostara na liniji razdvajanja između dela koji drži HOS i muslimanskih snaga. Jedan ripadnik HOS-a posle redovne pasoške kontrole koju je izvršio njegov kolega, ulazi u autobus i grubo od mene traži „putovnicu“. Valjda ga je impresionirala moja brada. Da bi mi jasno stavio do znanja o čemu je reč, pita Radeta Radovanovića kada je bio ovde na ratištu i Vujoševića kada je zadnji put bio u ovom kraju. Vraća se ponovo meni i i udarajući mojim pasošom po svojoj ruci, dugo preteći klima glavom. U magnovenju mi kroz glavu prolazi misao da bi tu, u toj hercegovačkoj vukojebini, u dva sata posle ponoći, mogao mirne duše da me skine sa autobusa i ubije, a da niko nikada ne sazna ko je i zašto to uradio. Na svu sreću, posle duže preteće pauze je vratio pasoš i nekako prelazimo na stranu koju drže Muslimani. Pravi melem na dušu je iskrena dobrodošlica sa kojom nas dočekuju. Ali isto tako je neugodno saznanje koliko je duboki jaz rat iskopao među ovim ljudima.

„Prošli ste kroz njihov deo teritorije i videli ste da nema nijedne porušene kuće. A kada nastavite put, videćete pustoš koji su oni nama napravili oko Mostara i u samom gradu“ – kaže nam jedan od policajaca. Dobijamo policijsku pratnju koja nas sa rotacionim svetlima kroz noć, a kasnije u praskozorje pored Mostara, koji se tek nazire u mraku i preko pontonskog mosta na Neretvi bezbedno dovodi do mesta Turanj na južnoj padini Igmana. Tu ulazimo u četvrti po redu autobus koji je manji i zgodniji za prilaz do mesta, koje zbog mogućnosti izloženosti vatri minobacača pa i snajpera, moramo peške da pređemo. Ulogu vodiča preuzima vojni policajac, nekadašnji igrač FAMOS-a, Rusmir, koji nas kroz jednu strmu urvinu niz padinu Igmana dovodi do Hrasnice. Usput kaže: „Rat bi se mogao odmah zaustaviti. Samo bi trebalo svima koji u njemu učestvuju ukinuti hranu. Kad dobro izgladne, svi bi čas posla pobacali oružje.“

U Hrasnici nas, dok čekamo da kroz čuveni tunel ispod piste sarajevskog aerodroma, dug 900 metara uđemo u Sarajevo, sa puno srdačnosti prima i vojska i običan svet. U sam tunel se ulazi kod jedne kuće koja se graniči sa zonom aerodroma. Po sredini tunela su šine kojima se u malim vagonima gura roba i prtljag. One dobro dođu da se, hodajući po njima, izbegne voda koja na nekim mestima dostiže visinu od nekoliko decimetara. Sam tunel je visok oko metar i po, tako da se sve vreme mora ići u pognutom stanju. Pravi tunel srama i poniženja kojim bi, kako nam posle u Sarajevu neko reče, trebalo da prođu svi koji ulaze u ovaj grad. Srbija se saginjati neće. Onaj deo Srbije koji mi predstavljamo sagao se u tom tunelu radi nesrećnih Sarajlija po kojima su do sada pale stotine hiljada granata što im je poslao njihov nekadašnji sugrađanin koji sada čuči na Plama. S druge strane tunela nas čekaju naši domaćini iz Srpskog građanskog veća koji nas u jednom autobusu slalom vožnjom kroz novi deo Sarajeva, gde je teško bilo videti ijednu celu kuću, i gde nas od položaja sa kojih se puca ponekad deli samo blok zgrada, bezbedno dovode u prostorije „Prosvete“ u kojima će otada biti naše glavo mesto okupljanja. Te večeri doživljavamo i prvu počasnu paljbu (u znak dobrodošlice). U grad je posle dužeg vremena palo nekoliko minobacačkih granata i naši domaćini kažu da je naš dolazak i Skupština kojoj treba da prisustvujemo glavni povod za njihovo ispaljivanje.

Nedelja (8. april 1995)

U „Holidej in“ u kojem se održava Skupština građana spske nacionalnosti ulazi se sa zadnje strane jer je prednji deo, okrenut Trebeviću, stalno izložen snajperskoj paljbi.

Za vreme skupa malobrojne, ali efikasne snage bezbednosti spolja ali i iznutra obezbeđuju učesnike. Skupštini, koju je otvorio Mirko Pejanović, predsednik Srpskog građanskog veća, prisustvuju ključni ljudi BiH vlasti: Ganić, Komšić, Duraković, kao i predstavnici vojske, svih verskih zajednica, političkih stranaka i udruženja građana. Poenta skupa je da pokaže da oni Srbi koji su ostali u Sarajevu i ostalim gradovima nemaju ništa sa onim Srbima koji sa brda obasipaju ovaj grad granatama. Oni su i najveći mučenici ovog rata jer su se našli ni tamo ni tu. Za pojedince u Sarajevu su sumnjivi sugrađani, koji ili kolaboriraju sa neprijateljem, ili se nedovoljno distanciraju od njega, a za oficijelnu Srbiju, bar do sada, ljudi koji zapravo ne postoje. Ova skupština i naš dolazak (to se videlo po reagovanjima zvaničnika, ali pre svega, običnog sveta) potpuno su uspeli razvejati sve takve sumnje. U pauzi Skupštine prilaze mi mnogi delegati koji kada su čuli da sam iz Novog Sada, mole da prenesem poruke njihovim najbližim u Novom Sadu. Jedan delegat me moli da mu pronađem ćerku o kojoj ništa ne zna, a pukovnik saniteta koji me prethodno upoznaje sa generalom Jovom Divljakom poručuje: „Recite mojim sestrama u Petrovaradinu da ja nisam nikakav Alijin rezervni Srbin i zlikovac, kao što nas na vašoj televiziji predstavljaju. Ja samo hoću da jednoga dana mogu u miru da živim u ovom gradu, zajedno sa mojim sugrađanima Muslimanima i Hrvatima.“ Skupština se u kasnim popodnevnim satima završava usvajanjem dokumenata koji treba da pomognu boljem definisanju položaja Srba.

Uveče doživljavam i prvo vatreno krštenje. Tačno na putu ka Morića hanu, gde smo krenuli na jedan zvanični prijem, u Titovoj ulici su eksplodirale dve mine. Rasprskavanje druge, koja je ubila jednu sedamnaestogodišnju devojku, video sam iz kapije „Prosvete“ stotinak metara dalje iz koje smo taman kretali na ovaj prijem. Dok smo se žurno povlačili u kapiju, šut sa okolnih zgrada je padao po ulici. Te noći je na Sarajevo palo osam mina od kojih su dve osobe poginule, a osam ranjeno.

Ponedeljak (9. april 1995)

Hod po uspomenama. Šetam Sarajevom i dok gledam ulice koje su već pomalo poprimile mirnodopski izgled, u glavi mi se prepliće Sarajevo koje pamtim iz studentskih dana i Sarajevo koje je sada surova realnost. Na svu sreću Sarajlije su ostale onakve kakvim ih oduvek pamtim – srdačne i široke, prava raja kako se u njihovom žargonu kaže. Neki me prepoznaju na ulici jer je TV uz ostale priloge sa Skupštine prenala moje izlaganje u kojem sam u ime RDSV pozdravio Skupštinu. U razgovoru pokazuju neskrivenu želju da nam pokažu koliko cene to što smo u ovo ratno doba došli iz Beograda, Podgorice i Novog Sada da im izrazimo svoju solidarnost. Na svakom koraku se trude da nas uvere koliko je važno što je, tri godine nakon početka rata, prvi put ovako velika grupa ljudi dobre volje uspela da dođe do njihi, ako ništa drugo, da daju nadu i pruže utehu.

Tokom dana u Predsedništvu BiH nas primaju Ganić, Komšić i Pejanović. Tokom dvočasovnog razgovora mole nas da uložimo sve snage kako bi Srbija zvanično priznala BiH, jer po njima to bi mogao biti početak kraja sadašnjeg rata. Mi im skrećemo pažnju da sadašnja ofanzivna dejstva BiH Armije nimalo ne idu naruku stvaranju takvog raspoloženja u Srbiji. Na kraju razgovora od Ganića dobijamo uveravanja da će Srbi jednim amandmanom biti uvršteni u Ustav Federacije BiH, zaključen između Hrvata i Muslimana. Međutim, za razliku od blagog optimizma koji je provejavao u ovom razgovoru, susret sa američkim ambasadorom u BiH Viktorom Jakovičem i njegovo gledanje na stvari unose dobru dozu pesimizma u mogućnost skorog raspleta krize i zaustavljanja ratnih dejstava.

Utorak (10. april 1995)

Poslednja šetnja gradom. Gledam izloge koji, u dobroj meri, po opremljenosti robom imaju mirnodopski izgled. Sve se računa u markama, a za BiH dinare mogu se kupiti samo novine i hleb. U gradu rade i dva semafora. LJudi su lepo obučeni, a žene ne manje doterane nego u Novom Sadu. Varljivo primirje koje ističe 1. maja unelo je malo optimizma u svakodnevni život Sarajlija. Struju za sada imaju redovno , i vodu dobijaju svaki drugi dan u jutarnji časovima. Oni bi bili sretni kada bi se sve nastavilo, i ovim tempom normalizovao život.

Sarajevski aerodrom ostaje do daljeg zatvoren i u ranim popodnevnim satima krećemo autobusom ka tunelu. Dirljiv proštaj od Sarajlija koji su dupke napunili prostorije“Prosvete“.

Tu je i Izet Sarajić, koji je došao na zahodu života, kako bi rekao Franjo Tuđman, da nam iz CK svoga srca izrazi svoju zahvalnost što smo tu bili među njima. Poručuje da u ovom gradu žive samo Sarajlije i da su Srbin, Musliman i Hrvat najružnije imenice u našem jeziku.

Na izlasku iz tunela dočekuje nas scena kao iz nekog ratnog filma: kiša, blato, vojska, komande, letve, po mrklom mraku, dok kiša rominja i raskaljava teren, penjemo se urvinom kojom smo došli ka delu Igmana na kome nas čeka autobus. Igmanski marš. Za mnoge, posebno starije članove ove ekspedicije, penjanje po klizavoj ilovači uz oštru strminu postaje pitanje biti ili ne biti. Na svu sreću ponovo smo svi a okupu u autobusu koji nas sada kroz pravu igmansku mećavu klizavim igmanskim putevima vozi nazad sve dalje od Sarajeva.

Sreda (11. april 1995)

U svitanje prolazimo pored Mostara. Stravično je gledati kako u nizu pored nas promiču razorene kuće i naselja. Teško je ovde uočiti ijednu celu zgradu. S pravom se kaže da je Mostar više stradao od Vukovara. Šta je sa svim tim ljudima koji su tu nekada mirno živeli ne verujući da će ih ikada zadesiti ovakve strahote.

Ponovo smo na ulazu u Hrvatsku kod Metkovića. Dok čekamo da nam se izdaju vize prilazi mi jedan visok nasmejan carinik. „Kome se puca, dabogda mu se pucalo u kući“ – kaže. Kada sam mu rekao da su u ekipi i novinari, dodaje: „Neka opišu kako su se ovde u Metkoviću susreli i prijateljski ispričali jedan Čeda i jedan Ujka.“

Dalji put do obale, da nije svih prethodnih ratnih iskustava, mogao bi ličiti na pravo turističko putovanje.

Četvrtak (12. april 1995)

Dok od Zagreba, dalje preko Mohača, grabimo put naše granice prebiram beleške i sećanja. Kako neko reče, sve kao da je trajalo jedan dan, a nosim utiske kao da smo na putu proveli bar mesec dana. Pred očima mi je očaj Sarajlija koji su im donele mine koje su u vreme našeg boravka pale prvi put posle dužeg vremena. Taman su malo stabilizovali život, popravili kuće, dobili struju i vodu, a granate kao noćna mora postaju ponovo njihova stvarnost. Mnogi kažu da su tih desetak granata teže podneli nego sve one ranije kada ih je dnevno na grad znalo pasti i po hiljadu trista. Pred očima su mi i svi ti divni ljudi, građani Sarajeva i vojnici, koji su nam sve vreme boravka izražavali svoju zahvalnost tako što su se na svakom koraku trudili da se i u tim uslovima osećamo krajnje bezbedno. Pri tom njihova sopstvena bezbednost, za njih same nije bila bitna. Ako im nekako ova nedeljna „Naša Borba“ dođe u ruke, želeo bih da znaju koliko smo im svi zbog toga zahvalni.

Dok je posle 48 sati putovanja autobus ulazio u Novi Sad, u rukama mi se našao papir sa stihovima koje sam prepisao sa zida u Morića hanu. NJihov autor je Omer Hajan, persijski pesnik iz XI veka. „Tajne pravječnosti ne doznade – ni ti ni ja / za zavjesom šta je nagađamo i ti i ja / kad zavjesa padne, ne ostane ni ti ni ja.“

Da li su glavni akteri bosanske drame, koji su ranije često posećivali Morića han, ikada pročitali ove stihove i pokušali pravilno da ih shvate.

(Objavljeno u beogradskom dnevnom listu Naša Borba, u dvobroju od 16-17. aprila 1995)