Tunelske i druge veze

Gbagbo zaseda u predsedničkoj palati u Abidžanu, Uatara dva kilometara dalje u hotelu Golf, pod zaštitom posmatrača UN i francuskih vojnika iz misije Likorn. Izbijaju oružani sukobi uz međusobno optuživanje za ratne zločine. Stanovništvo, koje je i u mirno doba živelo u najtežim uslovima često nedostojnih čoveka, ostalo je i bez najosnovnijih potreba. Nema vode, hrane, a manjina koja je pre sukoba imala struju, više je nema…

Oružane formacije pljačkaju stanovništvo. Vaš izveštač, koji je bio sa grupom novinara u Obali Slonovače posle zaključenja primirja nakon građanskog rata, bio je svedok da se vojska izdržava tako što uspostavlja punktove na kojima naplaćuje, po ličnom nahođenju, prolazak stanovnicima. U zemlji sa preko 47 odsto nepismenih, gde je francuski jedini zvanični jezik iako se stanovništvo sporazumeva na šezdesetak lokalnih jezika, mediji su strogo cenzurisani. Privreda je potpuno stala. Svaki finansijski promet sa inostranstvom je obustavljen, dok su banke u zemlji zatvorene.

Krajem marta, francuske trupe napadaju Gbaove snage optužujući ih da su ih one prve napale. U početku predsednik vlade Francuske Alen Žipe, izjavljuje da se njene trupe iz misije Likorn ne mešaju u sukob, da ne napadaju Gbagboa već samo „uništavaju tenkove koji su ih napali“. Ubrzo Francuska i otvoreno priznaje svoje aktivno učešće u rešavanju izborne krize. Treba jasno reći da je Francuska od sticanja nezavisnosti Obale Slonovače imala posebno bliske odnose sa svim vlastima u toj svojoj nekadašnjoj koloniji. Čak i sa Gbagbom sve do izbora, iako mu je dolazak u Francusku bio onemogućen od 2004, dok je vođu pobunjenika sa severa Soroa, primila u nezvaničnu posetu juna prošle godine. Najzad, nije bez značaja da je i predsednička palata u Abidžanu, u kojoj je Gbagbo, podignuta neposredno uz ambasadu Francuske. A dve zgrade su međusobno povezane, ne samo ličnim vezama, već i fizički – podzemnim tunelom.

Položaj Gbagboa postaje neodrživ. Dok njegove pristalice u unutrašnjosti zemlje ratuju sa snagama pobednika na izborima Uatare, Gbagbo je izolovan u bunkeru, u predsedničkoj palati, u glavnom gradu Abidžanu. Dok oružane snage koje podržavaju Uataru kontrolišu ceo Abidžan, uz Gbagboa su u vrtu i palati tek stotinak njegovih najvernijih pristalica, opkoljenih Uatarinim pristalicama pomognutih francuskim trupama. Gbagbo i njegova supruga su najzad u ponedeljak uhapšeni i odmah sprovedeni u hotel Golf, sedište predsednika Uatare. Jedino nije jasno da li su vojnici, koji su uhapsili Gbagboa, ušli u bunker kroz vrt francuske ambasade ili kroz podzemni tunel koji ih spaja. Pariz odbija da je učestvovao u hapšenju Gbagboa. Izjavljuje da su samo helikopteri Likorna, na osnovu rezolucije UN 1572 iz 2004. o zaštiti civilnog stanovništva, bombardovali predsedničku palatu u koju se sakrio Gbagbo. Pored toga, Pariz ukazuje da su njegove vojne snage intervenisale kako bi zaštitile i samu francusku ambasadu od napada snaga vernih Gbagbou.

U Francuskoj se otvara rasprava, započeta već pre nekoliko godina: treba li ona da nastavi da bude vojno prisutna u svojim nekadašnjim kolonijama. Da li je uputno da nastavi da bude „dežurni žandar Afrike“? Većina nekadašnjih kolonija poput Senegala, Burkine Faso, Gabona, Togoa, Mauritanije… je i posle sticanja nezavisnosti, početkom šezdesetih, ostalo pod uticajem i sa čvrstim vezama sa francuskom privredom. U nekim novonastalim državama Francuska je otvoreno ili indirektno učestvovala u unutrašnjim sukobima, kao na primer u Čadu. Trenutno Francuska ima skoro trideset hiljada vojnika izvan svojih granica. U Africi, pored misije Likorn u Obali Slonovače, ima značajne snage u libijskim operacijama, kao i u podsaharskim državama. Pored toga njene pomorske snage su angažovane i oko Somalije. U Avganistanu je 4.000 francuskih vojnika, a nešto ih je i na Kosovu. Već mnogo godina unazad, praktično od kolonijalnog perioda, Pariz nije imao toliko trupa izvan svojih granica.

U vreme zaključenja ovog teksta, Gbagbo je zatvoren na nepoznatoj lokaciji van Abidžana. Najviši vojni komandati, uključujući šefa generalštaba, koji su samo do pre neki dan izražavali punu odanost Gbagbou, su se sutradan po njegovom hapšenju izvinili Uatari iskazujući mu potpunu odanost. U interesu pomirenja Uatara prihvata njihovo izvinjenje. I vođa pobunjenika sa severa Soro, koji se nije kandidovao na predsedničkim izborima, ostaje i pod Uatarom predsednik vlade. Postavlja se pitanje šta činiti sa uhapšenim bivšim predsednikom. Ako je suditi prema izjavama neposredno pred hapšenje, predsednik Uatara bi želeo da se Gbagbou sudi u zemlji, mada ima predloga da mu se sudi za učinjene zločine pred Međunarodnim sudom u Hagu. Izgleda da je predsednik Burkine Faso Blez Komparoe, posrednik u pregovorima sa Gbagbom, tokom građanskog rata, bio zaista dalekovid izjavivši još daleke 2003. da će „Gbagbo završiti poput Miloševića“!

Pored sudbine Gbagboa, pred predsednikom Uatarom su još dva velika problema. Prvo, kako prevazići podeljenost zemlje? Rat severa i juga od 2002. se okončao primirjem 2007. Međutim, podela je ostala. Pored toga, na izborima u novembru Gbagbo je dobio skoro 47 odsto glasova i još uvek ga dobar deo stanovnika podržava. Drugi veliki problem Obale Slonovače je potpuno uništena privreda. Obala Slonovače, prvi svetski proizvođač kakaoa je 2009. sa bruto nacionalnim proizvodom (BNP) po stanovniku od 1.700 dolara zauzimala tek 191. mesto od 227 država naše planete. Zbog nereda nakon izbora u 2010. BNP je još značajno smanjen, a prvih meseci ove godine zemlja je potpuno stala. Ipak ima nade, već sutradan po hapšenju Gbagboa Evropska unija ekspresno izdvaja 180 miliona evra kao prvu pomoć za obnovu Obale Slonovače.

Bilans pet decenija nezavisnosti

Prvi predsednik nekadašnje francuske kolonje Obale Slonovače je od sticanja nezavisnosti (1960) pa do svoje smrti (1993) Feliks Ufue-Boanji. Po njegovoj smrti vlast preuzima Anri Konan Bedi. Posle vojnog puča 1999. na izborima 2000. pobeđuje Loran Gbagbo. Postavši predsednik, zamenjuje levičarske, skoro marksističke stavove kojih se držao dok je bio lider opozicije ideologijom očuvanja vlasti po svaku cenu. Mnogi su već te izbore 2000. proglašavali neregularnim, jer je kandidatura većine protivkandidata bila onemogućena. Kriza prerasta u oružane sukobe i deobu zemlje. Gbagbo kontroliše jug, vođa pobunjenika Gijom Soro sever. Rezolucijom UN 1572 iz 2004. Obala Slonovače je pod sankcijama uz nenaoružane posmatrače UN, dok Francuska drži naoružane trupe (misija Likorn), koje ne učestvuju u nadgledanju primirja, ali su spremne da intervenišu, po nalogu UN, u slučaju njegovog kršenja. Posle mnogih posredovanja sklopljeno je najzad primirje marta 2007. angažovanjem predsednika Burkine Faso Blez Komparoea. Vojske zaraćenih strana kontrolišu liniju razdvajanja dok je predsednik države Gbagbo, a vladom predsedava vođa pobunjenika Soro. Izbori se odlažu u nedogled što zbog nemanja matičnih knjiga, što zbog mnogih imigranata iz susednih država, jer nije jasno imaju li oni državljanstvo Obale Slonovače. Najzad izbori su održani 28. novembra 2010.

Staro rivalstvo Gbagboa Uatare

Poraženi Gbagbo i Uatara, ekonomista koji je završio najviše američke škole, koji je radio u MMF (1968-1973) i bio predsednik vlade (1990-1993) Obale Slonovače u vreme predsednika Ufue-Boanjia su se već sukobili 2000. Tada je Gbagbo sprečio njegovu kandidaturu na izborima za predsednika države, jer navodno nije državljanin Obale Slonovače, jer je rođen (1942) u susednoj Burkini Faso.