Tužilaštvo Protiv Tužiteljki (2): Kuda dalje?

Polako ali sigurno svi društveni činioci – od strukovnih udruženja do parlamentarnih stranaka – izrazili su svoju bezrezervnu podršku gđi Savović i gđi Paunović i želju da one nastave svoj rad na poslu sa kojeg ih je Nenad Stefanović – krajnje nepromišljeno – udaljio.

Sve bi trebalo da kulminira protestom u znak podrške koji je najavljen za 2. mart ispred zgrade Vlade Republike Srbije.

Upravo iz tog razloga se u ovom trenutku moramo zamisliti ŠTA BI TREBALO DA BUDU PORUKE koje će biti upućene sa tog protesta. KAKVE ZAHTEVE javnost tom prilikom može da istakne i na šta bi oni trebalo da budu usmereni?

Nesporno je da bi jedan od – ako ne i najpoželjniji – ishod tih protesta morao biti vraćanje tužiteljki Savović i Paunović na mesta u tužilaštvu sa kojih su izmeštene i njihovo vraćanje na rad u istrazi malverzacija u EPS-u koja je izazvala ovoliku pažnju javnosti.

Međutim, kako to postići?

Polazeći od važećih zakonskih rešenja postoje tri opcije. U javnosti se trenutno najčešće pominje intervencija Poverenika za zaštitu samostalnosti DVT. Druge dve mogućnosti su izdavanje obaveznog uputstva Višem javnom tužilaštvu u Beogradu kao i izmena njegovog nedavno usvojenog programa i plana rada.
1.
Iniciranje postupka pred Poverenikom za zaštitu samostalnosti ima za cilj da se postupci koji su doveli do premeštanja tužiteljki Savović i Paunović i zvanično kvalifikuju kao nedozvoljen uticaj na rad tužilaštva.

Sam postupak bi se, ukoliko bude bilo utvrđeno postojanje nedozvoljenog uticaja (situacija u kojoj bi ocena o tome bila negativna gotovo da je nezamisliva), okončao saopštenjem u sredstvima informisanja o postojanju takvog uticaja – kao i potencijalnim obraćanjem Tomislavu Kilibardi (apelacionom javnom tužiocu) i/ili Zagorki Dolovac (republičkoj javnoj tužiteljki) uz preporuke za otklanjanje utvrđenog nedozvoljenog uticaja.

Ove preporuke Poverenika ne bi bile obavezujuće, niti bi one same po sebi bile dovoljne da tužiteljke vrate na njihove pozicije u tužilaštvu ili na rad u slučaju EPS.
Međutim, očekivanje je da bi obraćanje Poverenika javnosti trebalo da predstavlja dovoljan pritisak kako na g. Stefanovića tako i na samo tužilaštvo da koriguju dosadašnje postupanje.

2.

Javni tužioci neposredno nadređeni g. Stefanoviću (g. Kilibarda ili gđa Dolovac) mogli bi – u skladu sa važećim Zakonom o javnom tužilaštvu – da putem obaveznog uputstva nalože VJT u Beogradu da vrati tužiteljke Savović i Paunović na rad na slučaju EPS.

Ovakvoj odluci može, ali ne mora da prethodi, preporuka Poverenika za izdavanje takvog uputstva.
Obavezno uputstvo u svakom slučaju predstavlja jedan od dva načina na koji bi se mogla razrešiti tekuća situacija na jedan – za javnost – minimalno zadovoljavajući način.

Više javno tužilaštvo moglo bi da se usprotivi ovom uputstvu – ukoliko ga nije uputio Republički javni tužilac – ali bi  moralo da mu se povinuje dok o prigovoru na njega ne bude odlučeno (u slučaju da je prigovor uopšte dozvoljen) u za to zakonom predviđenom roku.

Ukoliko bi izbor pao na ovu opciju njom bi tužiteljke Savović i Paunović mogle biti vraćene na slučaj EPS, ali se time ne bi diralo u njihovo udaljavanje iz specijalnog odeljenja za suzbijanje korupcije kao ni u program i plan rada koji je predstavljao pravni osnov za njihovo udaljavanje iz tog predmeta.

3.

Opcija kojom bi se direktno moglo uticati na tu odluku kojom je g. Stefanović izazvao ovaj skandal jeste da apelacioni javni tužilac g. Kilibarda naloži Višem javnom tužilaštvu da taj program revidira tako što će tužiteljke Savović i Paunović vratiti u odeljenja u kojima su bili pre njegovog usvajanja.

Ovaj nalog mogao bi da potekne i od tužiteljke Dolovac koja – kao tužilac nadređen Apelacionom javnom tužiocu – u skladu sa načelom devolucije u okviru samog tužilaštva ima pravo da preduzima sve pravne radnje na koje su ovlašćeni neposredno niži javni tužioci.

Pitanje je, međutim, da li bi to automatski značilo i njihovo vraćanje na rad u slučaju EPS, pošto bi takvu odluku u tom slučaju morao da donese rukovodilac odeljenja kojem je taj predmet poveren na rad, pri čemu postoji mogućnost da njemu bude izdato obavezno uputstvo (bilo od g. Stefanovića ili od njemu nadređenih javnih tužilaca) da ih vrati na rad u tom predmetu.

* * *
Kuda će dalje ići ova priča saznaćemo relativno brzo. Nakon saopštenja Poverenika za samostalnost g. Milana Tkalca čini se izvesnim da će nekakva odluka o postojanju nedozvoljenog uticaja biti doneta – a nakon nje verovatno i neka od odluka koje smo ovde razmatrali pri čemu izbor između njih ne mora biti definitivan niti jedna mogućnost isključuje drugu.

Ono što se svakako mora apostrofirati jeste da se u moru događanja vezanih za slučaj tužiteljki Savović i Paunović ne sme smetnuti s uma šta je osnovni razlog koji je izazvao ovako široko nezadovoljstvo i da – ma koliko se to sada činilo neverovatnim – postoji pravni izlaz iz ove situacije.

Ukoliko bi se zanemarile ove pravne mogućnosti i poseglo za nekim „interesantnijim“ rešenjima to bi značilo da kao društvo još nismo ni spremni ni zreli za „Laure“ i da će i ovo nezadovoljstvo biti još jedna propuštena prilika da napravimo odlučan iskorak ka društvu u kojem „Laure“ nisu izuzetak već pravilo.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa