Tužioci zatražili doživotnu zatvorsku kaznu za Jovicu Stanišića i Franka Simatovića Frenkija

Na kraju završne reči, tužilac Daglas Stringer (Douglas) naglasio je da je kazna doživotnog zatvora „jedino proporcionalna“ za zločine za koje su Stanišić (70) i Simatović (71), po njemu, odgovorni.

Stringer je prethodno pozvao sudsko veće da Stanišića i Simatovića, na osnovu dokaza tužilaštva, proglasi krivim za progon, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje Hrvata i Muslimana. Ta krivična dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.

Simatović i Stanišić su, kako je rekao tužilac, dali značajan doprinos sprovođenju udruženog zločinačkog poduhvata, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, čiji je cilj bilo uspostavljanje srpske dominacije na delovima Hrvatske i BiH nasilnim uklanjanjem nesrpskog stanovništva.

Tužiteljka Grejs Harbor (Grace Harbour) kazala je da su taj „smrtonosan doprinos“ Stanišić i Simatović dali preko „specijalnih jedinica“ SDB Srbije koje su počinile zločine u Hrvatskoj i BiH – Crvenih beretki, Srpske dobrovovljačke garde (SDG) Željka Ražnatovića Arkana i Škorpiona.

Tužilac Stringer tvrdio je da je, po dokazima izvedenim na suđenju, prvooptuženi Stanišić „odobrio svaku pojedinačnu akciju“ tih jedinica na ratištima, a da je Simatović često na terenu koordinisao ta dejstva.

Tužiteljka Harbor kazala je da su „dokazi pokazali da su optuženi imali vlast nad tim jedinicama i odlučivali su gde će one biti raspoređene da bi činile zločine“.

Zastupnici optužbe su opširno, na osnovu iskaza svedoka i dokumenata, sumirali zašto su Stanišić i Simatović odgovorni za zločine tih jedinica u Kninskoj krajini, Istočnoj Slavoniji i pet opština u Bosni i Hercegovini – Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Doboju i Sanskom Mostu.

Tužioci su tvrdili da su, po dokazima, Crvene beretke, poznate i kao Frenkijevci, kao jedinica SDB Srbija formirane 4. maja 1991, nasuprot tvrdnjama Stanišićeve i Simatovićeve odbrane da je takva jedinica kao deo Službe zvanično osnovana tek 1996.

Pored ostalih dokaza, tužioci su citirali i nalaz američke Centralne obaveštajne službe (CIA) da je SDG Željka Ražnatovića Arkana bila „pod kontrolom SDB Srbije“ dok je delovala u Hrvatskoj i BiH.

Ta veza je, po CIA, prikrivana da bi se izbegla optužba o „otvorenoj intervenciji Srbije“ u ratu.

Stanišić je, prema tužiocu, znao za teške zločine koje su pripadnici SDG, 1991-1992. počinili u Bijeljini i Zvorniku, ali ne samo da nije naredio njihovo hapšenje, već ih je do kraja rata zadržao na platnom spisku SDB Srbije.

„Zato nema drugog zaključka do da su optuženi imali istu zločinačku nameru“ kao i počinioci, naglasila je tužiteljka Harbor.

Iako su prihvatili da su i političari iz Republike Srpske imali ulogu u dovođenju Ražnatovića u BiH, tužitelji su naznačili da nema dokaza da je bilo ko drugi osim Stanišića i Simatovića imao kontrolu nad Arkanom.

Da su i Škorpioni bili pod kontrolom Stanišića i Simatovića, prema tužiocima, dokazano je i svedočenjem člana te jedinice Gorana Stoparića.

Kao jedinica SDB Srbije, Škorpioni su, u julu 1995, uz odobrenje optuženih, upućeni na ratište kod Trnova, gde su streljali šest mladih Muslimana iz Srebrenice, rekao je tužilac Stringer.

Škorpioni su taj zločin snimili, a snimak je kasnije prikazan na suđenjima pred Haškim tribunalom.

Po zastupnicu optužbe, zapovednici Crvenih beretki, SDG i Škorpiona, Radojica Božović, Milorad Ulemek Legija i Slobodan Medić Boca bili pod direktnom komandom Simatovića i Stanišića i tokom operacije Pauk u Cazinskoj krajini, 1994-95.

Tužioci su tvrdili i da su Stanišić i Simatović, uoči akcija u Hrvatskoj i BiH, tamo organizovali mrežu kampova za obuku pripadnika jedinica koje su držali pod kontrolom.

Kao dokaz za to, prikazali su insert iz filma sa proslave godišnjice Crvenih beretki u Kuli u maju 1997. u kojem Stanišić pokazuje Slobodanu Miloševiću na karti gde su ti kampovi bili.

Na početku završne reči, tužioci su jutros tvrdili da je „neizbežan zaključak da su Stanišić i Simatović krivi za zločine za koje su optuženi“.

Sutra će završne reči dati branioci Stanišića i Simatovića.

Optuženi Stanišić i Simatović ne prisustvuju raspravi zato što su na privremenoj slobodi u Srbiji.

Ponovljeno suđenje Stanišiću i Simatoviću poslednji je proces pred haškim sudom u kojem se utvrđuje da li su zvaničnici Srbije bili odgovorni za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Pred Haškim tribunalom i njegovim naslednikom, sudskim Mehanizmom, do sada nijedan funkcioner Srbije nije proglašen krivim za ta zlodela.

Posle prvog suđenja, Haški tribunal je Stanišića i Simatovića, u maju 2013., oslobodio krivice.

Tužioci su uložili žalbu, a apelaciono veće Tribunala je u decembru 2015. poništilo prvostepenu presudu i naložilo novo suđenje.

Ponovljeni proces je počeo 13. juna 2017.

Prvooptuženi Stanišić nije prisustvovao ponovljenom procesu u Hagu zato što je, odlukom suda, u leto 2017. pušten na privremenu slobodu u Srbiju zbog bolesti.

Stanišića i Simatovića uhapsile su vlasti Srbije posle atentata na premijera Zorana Đinđića u martu 2003, a u Hag su prebačeni u maju te godine.

Obojica su u prvom pojavljivanju pred sudom izjavila da nisu krivi. U narednim godinama, tokom prvog i ponovoljenog procesa, Stanišić i Simatović su duge periode vremena provodili na privremenoj slobodi u Srbiji.