U Americi Srbiju mešaju sa Sibirom i Sirijom, u Čileu nas poznaju po Đokoviću

Život u Srbiji predstavljao je prvu, bezbrižnu etapu Mašinog života.

„U Srbiji sam živela kao student, okružena porodicom i prijateljima, uz puno druženja i izlazaka, sa ispitnim rokom tj. učenjem kao svojom jedinom brigom. Etapa života u inostranstvu je etapa kada je počeo moj život odrasle osobe, da tako kažem. Bilo je i uspona i padova, ali celog života stvari gledam optimistično, tako da sam i te “padove” gledala kao nove izazove“, ističe ona.

Odlaskom u inostranstvo, suočila se sa brojnim izazovima sa kojima do tada nije bila upoznata.

„Život u inostranstvu doneo mi je nezavisnost, borbenost, istrajnost kao rezultat, i ogromno iskustvo. Upoznala sam razne kulture, tradicije i običaje, naučila novi jezik dolaskom u Čile“, objašnjava Maša.

Priliku za dobro zaposlenje, kakvu u tom trenutku nije imala u Srbiji, dobila je kada je završavala fakultet i životni put odveo je na Havaje.

„Kada sam završavala fakultet, znala sam da imam šansu da probam nešto novo i smatrala sam da ako će ikada biti momenat za neke avanturističke poteze, to je bilo tada. Ukazala se prilika da živim na tako egzotičnom mestu poput Havaja, da počnem da radim posao u struci za koji ne bih imala priliku u Srbiji, bar ne u tom kapacitetu, i odlučila sam da prihvatim izazov“, kaže naša sagovornica.

Nakon nekog vremena, kada se verila, srce je odvelo u Čile, gde je potom pronašla i posao u struci, u famaceutskoj kompaniji Novartis.

„Kasnije, nakon što smo se moj tadašnji momak, današnji suprug i ja verili, preselila sam se kod njega u Čile, gde je on u tom momentu živeo već sedam godina. Razlog je dakle ovog puta bila ljubav, ali od nedavno sam počela i da radim za jednu poznatu farmaceutsku kompaniju, tako da je preseljenje u Čile doneo zadovoljstvo na oba fronta“, objašnjava Maša.

Ono po čemu se Čile prvenstveno razlikuje od Srbije, kako naša sagovornica ističe, pre svega je vrednovanje rada i mogućnost za uspeh.

„Određeni red, valorizovanje rada i vrednosti zbog toga što jesu, mogućnost za napredak i stvaranje velikih uspeha. Ne kažem da u Srbiji to nije moguće, samo smatram da na tom putu imamo više prepreka zbog raznih političkih i stranačkih razlika koje se manje-više upliću u sve grane poslovanja, a samim tim i svakodnevnog zivota“, kaže Maša.

U Americi se susrela sa mnogo ljudi koje je, poput nje, život iz Srbije odveo na to udaljeno ostrvo.

„Na Havajima sam imala sjajnu ekipu naših ljudi sa kojima sam se družila, i razvila bliže odnose sa njima nego sa Amerikancima i drugim građanima. Tamo začuđujuće živi jako puno naših ljudi s obzirom na to da je u pitanju ipak ostrvo na drugom kraju sveta“, opisuje Maša.

Ipak, osim ljudi iz Srbije, drugi ljudi iz njenog okruženja u Americi nisu bili upoznati sa životom u Srbiji, ili im je prva asocijacija na nju bio rat, što joj je teško padalo.

„U Americi se dešavalo da Srbiju pomešaju sa Sirijom ili Sibirom, ali kada su i znali tačno o kojoj državi pričam, pitanje je obično bilo “Da li je tamo trenutno rat?”, što mi se nikako nije dopadalo, da to bude asocijacija na Srbiju a ne uspesi naših ljudi u gotovo svim sportovima i u nauci“, ističe ona.

Selidbom u Čile dočekale su je potpuno drugačije reakcije te, iako ni Čileanci nisu upoznati sa dešavanjima u Srbiji, umesto povezivanja sa pitanjima rata, Srbiju u toj latinoameričkoj državi obično poznaju po Đokoviću.

„U Čileu se nisam susretala sa sličnim situacijama. Obično kad kažem da sam iz Srbije, kažu mi ’aaa super, Đokovic!’, pitaju me otkud ja tako daleko od kuće, traže mi da ih naučim kako se na srpskom kaže ’dobar dan’, ’ kako si’, ’živeli’ i slično. Ali ni u Americi ni u Čileu nisu upoznati sa dešavanjima u Srbiji, samo su Čileanci više zainteresovani u tom smislu pa me često i pitaju šta se dešava trenutno tamo“, kaže naša sagovornica.

Sa Srbima u Čileu imaju odnos kao sa članovima porodice, i od početka života u toj zemlji, osetila je njihovu veliku podršku. Ono po čemu se Čile razlikuje od Amerike jeste i što tamo nema mnogo Srba, ali je Maša u sredini u kojoj živi upoznala dosta Čileanaca sa kojima se tokom vremena izrodilo istinsko prijateljstvo.

„U Čileu ne poznajem puno ljudi iz Srbije, to je jedan mali krug ljudi sa kojima smo jako bliski, krug koji je Marka, a i mene, okruživao i podržavao od samog starta u Čileu. Takođe imamo jako puno prijatelja Čileanaca, koje zaista mogu nazvati pravim prijateljima. Teško mi je da u tom smislu poredim Srbe sa ostalim građanima Čilea, jer je priroda tog odnosa drugačija, mi taj krug naših ljudi sa kojima se družimo u Čileu gledamo kao deo porodice, ne samo kao prijatelje“, ističe Maša.

Iako ni na Havajima, ni u Čileu, društvo nije upoznato sa dešavanjima u Srbiji, Maša i njen suprug Marko trude se da prate dešavanja u svojoj domovini. Kako ona kaže, dešavanja u Srbiji često je rastuže, dok je, sa druge strane, uspesi koje Srbi ostvaruju raduju.

„Marko, moj suprug, više je u toku sa svim dešavanjima nego ja, moram priznati, ali uvek sam u toku sa bitnim i većim dešavanjima u Srbiji. Rastuže me stvari poput protesta koji su se dešavali krajem prošle godine, naljutim se na sistem kada čujem priče ljudi koji moraju da obezbede određenoj stranci glasove ako misle da zadrže svoja radna mesta i slično. Sa druge strane, čujem ili pročitam vesti o nasim ljudima koji su postigli velike uspehe i u Srbiji i širom sveta, i to me uvek učini ponosnom“, navodi Maša.

Pored svega što inostranstvo nudi, naša sagovornica ističe da će se ona i njen suprug jednog dana sigurno vratiti u Srbiju.

„Nikada ja nisam odlučila da ne želim da živim u Srbiji, jednostavno su me prilike koje su mi se otvarale, vodile na neku drugu stranu i odlučila sam da ih pratim. Čak i kada smo se verili i pričali o tome gde ćemo da živimo, u Čileu, Americi ili Srbiji, opcija za Srbiju je uvek ostala jaka jer su nam tu skoro cela porodica i najbliži prijatelji. I znamo da ćemo se sigurno u jednom momentu vratiti. Samo kada osetimo da je pravo vreme za to“, zaključuje Maša.