U Beogradu je ključ svih naših problema

Kad ljudi govore o procesu pomirenja, ne znaju o čemu govore, bacaju nekakve floskule, a uopšte ne razumeju šta znači taj proces. Ima dosta preduslova da bi se uopšte došlo do procesa pomirenja. Trebalo je da se donese odluka na najvišem državnom nivou za to da se počini genocid. Tako isto to važi i primenjuje se i za odluku da se pristupi procesu pomirenja i istinskom suočavanju sa prošlošću. To znači da kad srpske elite odluče da srpsko društvo krene ka istinskom suočavanju sa prošlošću, to će se i desiti. Ako ne bude te političke volje i odluke, onda se to neće ni desiti. Imaćemo samo političke floskule o tome, a na terenu se ništa neće promeniti. Na terenu ćemo imati to da u Srbiji ne priznaju genocid, da se on uopšte ne pominje u toj kvalifikaciji nigde, osim kod pojedinih nevladinih organizacija. Kad govorimo o žrtvama i preživelima, ta populacija je tu, čeka signale s druge strane, čeka da dođe vreme za otpočinjanje tog procesa. Dakle, očekujemo priznanje, jer je negiranje zid između strana koje treba da uspostave pomirenje. Narod sluša političke elite, oni narodu formiraju percepciju prošlosti, i narod ne zna i ne može znati za bolje. A situacija se sve više radikalizuje. Vidimo i da ne postoji opozicija u Srbiji, kaže u razgovoru za Danas Hasan Hasanović, kustos u Memorijalnom centru Srebrenica – Potočari, preživela žrtva genocida, koji je kao devetnaestogodišnjak u tom masakru izgubio brata blizanca, oca i ujaka.

* Rekli ste da opozicija u Srbiji ne postoji. Ali, tragičnost situacije je još veća kad znamo da i ona koja postoji, uglavnom negira ili prećutkuje srebrenički genocid.

– Očekivali smo da će doći neki novi ljudi, koji nisu imali veze sa Miloševićem. Nažalost, isti ti ljudi nastavljaju dalje sa novim ulogama. Ne vidim nikakvog pomaka. Međunarodna zajednica, koja cela priznaje genocid, mora da stane na tu stranu odlučnije, da sve zemlje članice Evropske unije izglasaju zakon koji zabranjuje negiranje genocida. Da se suzi prostor negatorima i revizionistima. Kako je moguće da zločinci imaju promocije knjiga u Srbiji, da se to na sajmovima knjiga normalno promoviše. Da budu pozvani kao gosti na nacionalnim frekvencijama. Kako je to moguće? Pa, zato što nije bilo otklona od Miloševićevog nasleđa.

* Da nesreća bude veća, Srbija ima ogroman uticaj u regionu, a velikosrpski projekat, prema mnogim ocenama, i danas postoji, prilagođen u okolnostima delovanja. Dvoličnost srpske politike u odnosu na BiH uveliko je konstatovana i prisutna. Iako se škole i ulice u RS nazivaju po najvećim balkanskim krvnicima, ovdašnja vlast im za to daje podršku iako se deklarativno zalaže za teritorijalni integritet Bosne.

– Nažalost, mi smo navikli da nam iz Beograda dolazi samo ono što je negativno. Sve je otuda počelo i tamo treba da se završi, jer tamo je ključ svih naših problema. Bosanski Srbi su isto okrenuti ka Beogradu. Ako dođe do promene u Beogradu, doći će i do promena i ovde. Međunarodna zajednica mora da shvati da je u Beogradu ključ svih naših problema. Jedno se priča, drugo se radi. Dvoličnost političke zvanične elite je neverovatna. Uniji se daje jedna priča, dok se na terenu drugo radi. Oni navodno stoje uz jedinstvenu Bosnu a učestvuju u projektima koji to sve potkopavaju. To se mora promeniti. Agonija nestabilnosti mora stati, a ako se nastavi, izgubićemo celu populaciju mladih i postati zemlja staraca. Sve će postati besmisleno. Najveći je nacionalni interes svih nas proces pomirenja i suočavanja sa prošlošću. Sve retrogradne sile su najveći neprijatelji svih nas. Ne vidim uopšte zašto srpske elite ne priznaju genocid, osim u slučaju da planiraju da ga ponove. Čitav svet govori jedno a oni drugo. Pritom, sudski utvrđena istina je mnogo gora od onoga što se predstavlja. Između linija, u haškim presudama, postoji istinska ljudska patnja, majke koje traže svoje sinove, mi koji živimo bez svojih najmilijih. Postavlja se pitanje ko je ovde kažnjen, da li mi ili zločinci? Negiranjem genocida, negira se i postojanje žrtava… Memorijalni centar u Srebrenici će sve učiniti kako bi istina ostala i kako bi se doprinelo pomirenju u regionu i edukaciji budućih generacija.

* Ne vidite razlog zbog kojeg srpska elita negira genocid, osim ukoliko ne planira da ga ponovi. Mislite li da je to moguće, s obzirom na to da su na vlasti naslednici Miloševićeve i Šešeljeve politike?

– Čak i ako ga ne iniciraju, dovoljno je opasno ovakvo stanje, u kojem nema otklona od Miloševićeve politike, što se mladi edukuju pogrešno, da se jednostavno može zaključiti da se možda priprema nova generacija koja će to da ponovi. Ne mora da znači da će ova generacija to uraditi, ali je dovoljno opasno što se velikosrpska politika nastavlja.

* Da li može da se konstatuje i licemerstvo međunarodne zajednice, takođe, koja priznaje genocid, a ipak ovdašnju vlast prihvataju kao legitimnog pregovarača od kojeg očekuju određene rezultate, poput, rešavanja kosovskog pitanja. Da li vidite u tom smislu pragmatičnost EU i SAD ili je i tu reč već o nekakvom zaboravu, nemaru, ili nečemu trećem?

– Vi znate da je međunarodna zajednica, tokom četvorogodišnjeg rata, samo održavala i organizovala pregovore u Ženevi, Londonu, na kojima su stavljali karte na sto, deleći Bosnu, ne razumevajući našu prošlost, identitet, kulturu… Uopšte nisu identifikovali odakle dolazi ceo problem, prihvatali su ratne zločince kao pregovarače. To sve govori o toj međunarodnoj zajednici, u to vreme. Posle genocida su intervenisale SAD i rat je stao. EU je preuzela politički da se bavi BiH i to prilično neuspešno. Uspešno je bilo zaustavljanje rata ali smo očekivali da se posle rata dese mnoge stvari, poput toga da se dogodi proces pomirenja, da se radi na zajedništvu, da idemo kao društvo, bez obzira na etničku pripadnost, zajedno prema Evropi. Tu spostoji toliko problema da, nažalost, srpsko suočavanje sa prošlošću je bilo ispod radara EU. Radilo se sve da ne dođe neka još radikalnija opcija u Srbiji na vlast koja će se prikloniti Rusiji, i tome slično… Vode se razne političke igre, nauštrb genocida u Srebrenici i pravde. Kad je reč o genocidu, ne sme se raditi nikakva politička trgovina, pravda mora biti isporučena. Ja sam u genocidu izgubio brata blizanca, oca i ujaka i generalno sam jako razočaran naspram tog odnosa međunarodne zajednice koja nije donela pravdu. Tamo gde smo bili 1992. godine, danas je možda i gore. Danas imamo novu generaciju mladih koja možda i više mrzi nego ta generacija mladih koja je počela rat. To je veliki neuspeh, prvenstveno međunarodne zajednice. Nacionalni interes srpskog naroda je, bez obzira gde živi, da dođe do suočavanja sa prošlošću. Nema nikakvog razloga da se negira nečija bol i stradanje, da se vrše komparacije, nego jednostavno da se dođe do tog priznanja zarad bolje budućnosti.