„Plan mi je da budem četiri ili pet godina u civilstvu i da se zauvek vratim ovde“: Reporteri Danasa u bolnici na kraju grada

Iza kapije jedne bolnice „na kraju grada“, u Padinskoj skeli, u ogranku Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, smešteni su ljudi kojima lekari leče mentalne bolesti ili kako se drugačije zovu – bolesti duše.

– Kada duša boli to su jak bol i patnja – komentarisala je davno jedna naša poznata psihijatrica pokušavajući da objasni jedno od zajedničkih stanja svih klijenata psihijatara na planeti, ali i u Srbiji.

Ovde, u Padinskoj skeli, ispred jedne od zgrada tog kompleksa, na klupicama sede ljudi na decembarskom suncu. Tišina je svuda oko njih. Mirno gledaju u plavo nebo i zelenilo uređenog parka koji se proteže svuda unaokolo.

Levo, pa desno, iza njih ulazi se dublje u kompleks „Laze“. Tu je i Dnevna bolnica. Ispred je veliki crni pas. Ljubopitljivo posmatra šta se dešava.

„Ma i on je naš. Stalno nam dolaze novi. Sve ih prihvatamo“, kroz smeh dobrodošlice otkrivaju nam lekari koji tamo rade.

Hol Dnevne bolnice krasi „praznični mobilijar“. S plafona vise velike zlatne zvezde, novogodišnja dekoracija na svakom je koraku. Nezaobilazna je okićena jelka. Na zidovima su slike koje su naslikali pređašnji pacijenti.

Mišin širok osmeh potpuno se uklapa u atmosferu. Kaže da ima 68 godina.

– Sedite tu – pokazuje rukom ispred sebe na stolicu. Između te dve stolice je širok, dugačak sto u centralnom delu dnevnog boravka. U ćošku je klavir, do zida još stolica.

– Lečim se od 1977. godine. Posle majke, oni su me najviše gledali. Izvanredno mi je ovde. Ne volim da idem kući – priča on i apostrofira „veliki problem“ kod kuće.

– Ne može čovek da otvori prozore. Buka, zagađen vazduh. Ne može da se živi u gradu. A ovde… Pogledajte ovaj park. Čist vazduh, mir, tišina. Osoblje je nasmejano. Dobro. Ovde puno čitam. Trenutno o Drugom svetskom ratu. Pravim makete kuća od furnira – opisuje on.

Kaže da je bio tu „drug koji je fantastično svirao klavir i gitaru“.

– Mnogo se družimo ovde. Jako je lepo. Plan mi je da budem četiri ili pet godina u „civilstvu“ i da se zauvek vratim ovde – otkriva Miša koji je već tri meseca na lečenju.

Dr Igor Radosavljević, psihijatar, na pitanje Danasa kada bi svako od nas trebalo da se javi psihijatru, da predupredi jači bol i patnju koji nam parališu živote, kaže:

– Svaka osoba bi treblo da se javi stručnjaku kada nije sigurna da li bi trebalo da se javi ili ne. To znači da bi trebalo. Individualna je stvar šta je nekoga nateralo da pomisli da mu je neophodna pomoć. Može da se pita:“Otkud ovolika napetost u meni?, Zašto sam ovoliko tužan? Nesrećan? Zašto imam ovakve proboje besa prema svojoj okolini? Zašto više nemam volje i želje da se družim?“ – opisuje on.

Miša je otišao negde, a dr Radosavljević kaže da je dobrobit „čuvenog devetomesečnog štrajka u Lazi“ koji je završen kada je ta ustanova dobila novog direktora dr Nenada Bjelicu pre pola godine, ta što je mentalno zdravlje kao pojam stigao među najobičnije ljude.

– Ali, mnogi i dalje neće da dođu u dispanzer zbog stigme i pitanja: „Šta ako neko sazna da sam bio, šta ako mi stoji u kartonu?“ Njima kažem, jer sam i psihoterapeut, da samo na zahtev tužioca ili sudije u slučaju da je počinio neko krivično delo može da se traži njegov karton“, objašnjava on.

Stiže i kafa. Domaća.

– Ljudi beže od farmakoterapije, što predstavlja drugi nivo predrasuda. Neće ljudi da piju lekove. Jedan važan deo psihijatrije i psihoterapije su ti otpori. O tome se ne priča dovoljno. Otpori traže posebnu nauku. Od najavljenih pacijenata, 50 odsto njih se pojavi na psihoterapiji. I to je uvek tako. Nelečena psihijatrijska bolest je uvek u čoveku i nikada ne stoji u mestu – upozorava on.

Prema njegovim rečima, najvažnije je ljudima da se kaže da se ništa specijalno strašno neće desiti ako posetiš psihijatra.

– Najgore što će biti jeste da se neće desiti ništa. Neće se pomoći. Ako se ne povežeš sa tim psihijatrom ili psihoterapeutom, onda traži drugog, trećeg… Bitno je da se ne odustaje – naglašava on.

Na pitanje da li ima otpora prema lekovima, da li se ljudi plaše kako će oni delovati na njih, dr Radosavljević ističe:

– Antidepresivi, anksiolitici i drugi lekovi su tu da pomognu. Ako pacijent kaže:“Ja sam pod lekovima, to više nisam ja“, to znači da nema adekvatan odnos sa svojim psihijatrom. On bi trebalo da izgovori rečenicu da je kontrola tad i tad, po potrebi i ranije. To ne znači da ko pijan plota moraš da se držiš kontrole na mesec dana, javi se za tri dana, ako postoji potreba. Psihijatar bi trebalo da misli i saopšti pacijentu:“Tu sam za tebe, dođi“ – kaže naš sagovornik i dodaje:

– Ako već neko dolazi kod psihijatra trebalo bi da mu veruje. Da zna da on radi u njegovu korist. Ako sumnja u njega, trebalo bi da odustane od njega. Ne da odustane od lečenja, već da nađe drugog psihijtra. Ne mora svako da odgovara svakome, niko nije bogomdan. Samo ne odustaj od sebe i lečenja – savetuje taj psihijatar.

Dr Milan Davidović, načelnik ogranka Klinike „Dr Laza Lazarević“ u Padinskoj skeli i načelnik Dnevne bolnice, dodaje da, kada je stigma u pitanju, sada je malo bolje u urbanim sredinama nego što je to bilo pre dve decenije.

– Puno se govorilo o tome, ali i dobro se razvila privatna praksa. Tako da kijenti dosta posećuju privatne psihijatre. To je dobro jer tako steknu uvid kako teče psihijatrijsko lečenje. Vrlo često se ti pacijenti preliju u državni sektor. Jave se privatnom psihijatru jer smatraju da to neće biti evidentirano, ali kada konglomerat tih simptoma postane nepodnošljiv, a klijent postane disfunkcionalan u svojoj sredini, onda se javlja u „Lazu“. To je bolnica kao i svaka druga. Samo što se bavimo lečenjem duševnih poremećaja – navodi dr Davidović.

Prema njegovim rečima, dva straha su kod nas nekako najjača – strah od smrti i strah od „ludila“.

– Postoje ozbiljna istraživanja u kojima je postavljano pitanje:“Da li želiš da poludiš ili dobiješ infarkt?“ Ljudi su masovno odgovarali da žele infarkt. Misle da je to „sigurica“, ako preživim, preživim. Ako „poludim“ ceo život moram da se lečim. To je jednostavno strah koji je ukorenjen. Strah da se ne izgubi razum. Kada je reč o javljanju psihijatru, mislim da je stvarno situacija u urbanim sredinama mnogo bolja, ali u ruralnim i dalje caruje stigma. To su stigmatizirajuće rečenice:“Pusti ga on je lud“ i trebalo bi i dalje da se radi na tome da te sto izmeni – kaže taj stručnjak.

Živimo u izazovno vreme. U prethodne tri godine smo preturili preko glave kovid, karantin, strah od smrti, zaraze, promenu načina školovanja, rada, komunikacije, živimo strah od nekog novog „Ribnikara i Mladeonvca“, a da se onaj od maja još nije ugasio, živimo proteste, živimo ovde. Istovremeno, živimo i svoje lične drame daleko od očiju drugih. Živimo takozvane „okidače za neki od mentalnih problema“. Internet je pun ozbiljne statistike, ozbiljnih naučnih radnika i stručnjaka.

Najzad, ako se vratimo na polje psihijatrije, zajedno sa osobom s mentalnim problemima pati i njegova porodica. To su veliki lomovi, pogotovu ako su u pitanju deca.

Na pitanje zbog čega država nema organizovanu podršku članovim porodica, ali roditeljima tinejdžera koji su dobili neki problem, jer mnogi od njih ne znaju kako da se ponašaju, šta da kažu, kako da pomognu, da li da prekinu svoje dotadašnje živote, poslove i sede kod kuće, da budu tu, da pomognu možda prisustvom do sledeće kontrole, dr Radosavljević navodi da je tačno da toga nema u državnim ustanovama.

– Ima u privatnim, ali većina porodica nema sredstava da to plaća – navodi on.

Miša se opet pojavio. Ponovio da mu je mama puno pomogla, a posle nje i ovi ljudi. Pokazao rukotvorine „svojih saboraca“ od nakita do drugih ručno pravljenih predmeta, u ovoj sasvim posebnoj bolnici na kraju grada.

Tamo se leče teške duševne bolesti koje zahtevaju dugogodišnju terapiju. Naizgled, tokom posete ekipe Dansa, nije delovalo da je bilo ko od njih u teškoj patnji.

Ali, čim su pri povratku prednje gume automobila prešle kapiju „Laze“ u Padinjaku i ušle u, kako Miša kaže, „civilstvo“, priča o stigmi opet je digla svoju glavu.

Najbolje razumljiva njena definicija je na zvaničnom sajtu Klinike „Dr Laza Lazarević“. Piše:

„Stigma je reč grčkog porekla koja znači ubod, mrlјa, ožilјak, žig, a njeno figurativno značenje je sram i stid. Ona predstavlјa obeležavanje, neodobravanje i izopštavanje osoba sa mentalnim obolјenjima iz društva, što ih povređuje možda još više od same bolesti. Tri od četiri osobe sa psihijatrijskim bolestima su doživele neki oblik stigmatizacije i diskriminacije. Stigma, diskriminacija i zanemarivanje u različitim formama vekovima prate osobe sa mentalnim poremećajima.“

Iskustvo govori da stigmu, osim osoba sa mentalnim problemima, mogu da osete i članovi njihovih porodica. Ostaje pitanje da li smo spremni da pružimo ruku svakome od njih?

Ili i dalje da žmurimo? Od toga nas deli samo jedna odluka.