U čekanju uskrsnuća

Elem, u takvom jednom jutru, prolećnom jutru iz jednog rova ka drugom, dopre glas: „Bratko, znaeš li da e danas Velikden?“ „Znam!“ – odgovara se iz drugog, srpskog rova. „Bratko, da te pitam: Imaš li malku lebac?“ „Imam.“ „Bratko, frli mi edno parče“. I iz srpskog rova, u visokom luku, poleteo je komad pretvrdog hleba, kao kamen tvrdog, ali nije domašio do bugarskog rova. Pao je na prostor koji je žrtveno polje. „Bratko, nećeš li da pukaš, da ga uznem“ – pitao je opet Bugarin iz rova, a Srbin rekao da neće. I vojnik, mlad, ispijen i obradatio Bugarin, izašao je iz rova, presaldumio se preko grudobrana, a onda bojažljivo uspravio i zastao pred bliskom komadom hleba, neodlučan. A onda se, u znak poverenja, iz srpskog rova pojavio isti takav vojnik, i on odložene puške, i krenuli su jedan prema drugom. I kod palog komada hleba, središtu smrtnog polja, goloruki se zagrlili. A onda su oko njih, iz oba rova, pušaka odloženih na blatnjave grudobrane, izlazili vojnici jedni ka drugima u susret, i, umesto ranijih neuspelih juriša – grlili se. I širom rovova, gotovo širom fronta, izlazili su i grlili se vojnici, sve dok se brkati oficiri nisu povratili od čuda i istrčali; psovkama, tvrdim čizmama, pljoštimice sabljama i isukanim pištoljima natrag saterali vojnike u rovove.

Ne znam da li se ovakva epska i nadrealna scena zaista i u stvarnosti i odigrala (a u svom srcu čvrsto verujem da jeste) ili je samo plod imaginacije pisca koji se rodio pod obroncima iste planine, pod čijim obroncima sam i ja ugledao svet, koji je trčao uz iste obale reke koju sam i ja prelazio, odlazeći u dalek široki svet. I ne znam da li sam je verno (a verujem da jesam) preneo iz knjige koju sam odavno, pre gotovo pola veka, čitao – a vreme zna da izbriše.

No tu, skorije, što vreme nije još obrisalo, i što u iskustvu svih nas, aktera, svedoka i stradalnika verovatno neće obrisati do veka – sećanje da je u vreme NATO bombardovanja jadne nam države, u stvari, bombardovanja naroda koji je često dvostruka žrtva – i sopstvene države i njenih neprijatelja – na ovakav dan, na Uskrs, na Veligden kako se izgovara u mom kraju (slično bugarskom Velikden), doneo „humanu“ odluku da prekine ratna dejstva. I samo tog dana, tog velikog prazničnog jutra, Milosrdni anđeo je nad našim, tog proleća još neuzoranim poljima, nad krovovima naših kuća, nad našim glavama i glavama naše ustrašene dece – sklopio svoja krila. I u tom danu, usred najžešćih i najčešćih uzleta nevidljivih sejača smrti i putanja krstarećih raketa, mogli smo da čujemo zvuk tišine, da u toj tišini se prolećnim zovom oglasi neka ptica (a, sećam se, tada ni ptice nisu pevale). Znamo, Stevan Jakovljević je već decenijama spavao mrtvim snom, daleko od varoši u kojoj se rodio i prohodao – da bi mogao da opet naslika ovakvu epsku i nadrealnu scenu. I samo na našem parčetu zemljine kugle su bili su rovovi – ali ne rovovi iz kojih smo mi u otporu i odbrani već rovovi kratera, izrovani višetonskim bombama bogatim smrtonosnim elementima koji ubijaju humanije i polagano; naši neprijatelji su bili daleko iznad nas u plavetnilu – u belim skafanderima i uz kompjuterizovane komande koje su bile nepogrešive u ciljevima. I da smo hteli – tog dana nismo mogli da ponovimo epsku scenu suprotstavljenih vojski.

Evo smo opet pred vremenom u kome se Isus, ovenčan bodljivom krvavom krunom, noseći preteški krst (usuđujem se da poredim – kao naš) mučno penjao uz Golgotu. I evo nas opet u rovovima – ma kako se oni činili imaginarni. Osvanuće Uskršnje jutro uskoro, a u nama neće biti snage da dobacimo ili prihvatimo onaj tvrdi komadić hleba.

A hoće li oni koji nas iznova i iznova, zarad interesa koji nisu naši, ponovo sateruju u rovove u guraju smrtonosna oruđa u ruke, a u pauzama priređuju cirkuske jednočinke igrajući se bićem nacije, imati snage i pameti da opet, makar na jedan dan zaćute, da ne čujemo njihove opore i preteće glasove, da ne vidimo kako im iz usta kuljaju ubojite reči i okrvavljene rečenice. Da prestanu da nas zastrašuju, da nas zaglupljuju, da nas ponižavaju, da vređaju našu inteligenciju – da prestanu da nas brane.

Ili ćemo, i pojedinačno i kao narod, ostati zauvek u tamnoj i mučnoj pećini – grobu, nejakih ruku da pomere ogromnu stenu na pećinskom ulazu – dakle, bez nade za Uskrsnuće.