U čemu se ne slažemo Milan St. Protić i ja

…koja je imala za cilj da nas suoči sa ključnim odlikama, nedoumicama i paradoksima naše intelektualne scene, te da identifikuje izvore konfuzija „što očito pogoduju zastoju demokratije“, zahvaljujući jednoj ključnoj dezinformaciji, kao i ukupnoj kompoziciji Danasovog teksta (baziranog na izveštaju FoNeta – prim. ur.) „Korać stao u odbranu Milana St. Protića“, (22. jun), jedna ozbiljna namera, vrlo relevantna tema i zanimljiva rasprava doživela je vrlo konfuznu medijsku artikulaciju, sa primesom tabloidne dramaturgije u stilu: „ko koga napada; brani; zabranjuje; revoltira; napušta…“.

Naime, u inspirativnom predlošku za razgovor, u tezi posvećenoj poziciji intelektualca na tržištu, konstatovano je da“… intelektualci sve češće postaju servis različitih političkih i ekonomskih interesa, koji u javnosti opravdava postupke neprozirnih aktera i interesa koji stoje iza ‘intelektualnog’ angažmana“. Na tragu ove, po meni egzaktne ocene, u ulozi koreferenta, fokusirajući svoje izlaganje na problem verodostojnosti i etičnosti intelektualnog angažmana u Srbiji, osvrnuo sam se na „globalne trendove prilagođavanja obrazovanja neoliberalnom modelu tržišne ekonomije i potrebama finansijskog kapitalizma; korporativnim interesima kompanija; njihovoj hijerarhijskoj organizaciji, suženju delatnosti i ekternalizaciji poslova“. Primetio sam da takvi trendovi insistiraju pre svega na rutinskim radnim operacijama i specijalizovanim veštinama, te da se, na taj način, dekonstruiše model rada prilagođen prethodnoj fazi kapitalizma (industrijskoj); smanjuju sinergije u ekonomskoj sferi i upravlja pomoću stresa. Podsetio sam da se izložene ocene temelje na sociološki vrlo relevantnim nalazima francuskog ekonomiste Danijela Koena, čija je knjiga Homo economicus već nekoliko godina dostupna našoj javnosti.

Dodatno ilustrujući posledice globalnog nametanja neoliberalnog modela tržišta u svim podsistemima društva uputio sam na analize još jednog francuskog, svetski poznatog, ekonomiste Žaka Atalija. Upozoravajući kako se informacije sve manje i manje jednako raspoređuju i tako pretvaraju u „vladavinu upućenih“, oslonio sam se na tezu da „… ‘upućeni’ uzimaju sve veći deo nacionalnog prihoda na štetu prihoda do kojih se dolazi radom. NJihov deo postaje sve veći, utoliko brže ukoliko je rizik veliki a kriza blizu. Drugačije rečeno, prema ovoj teoriji nagrađivanje ‘upućenih’ raste sa blizinom krize, a ne obratno. Upravo to se i dešava“.

Ne navodeći ovom prilikom niz drugih ideja, koje sam kandidovao za raspravu u Medija centru, pre svega o konkurentskoj borbi različitih intelektualnih grupa i tipova kao što su: a) kreatori lažne svesti i ideološki „dobošari“; b) intelektualci pozitivno uključeni u aktivnu politiku, zarad sticanja moćne podrške dobrim idejama i c) mali korpus „istinski duhovnih ljudi“, kojima nije cilj „uspinjanje na sledeći stupanj društvene egzistencije“ (Karl Manhajm), već unapređenje znanja i javnog dobra saglasno antičkim vrlinama, kao što su: „pravo poznavanje pravednosti“; „dobrota“; „čestitost“; „pravilno mišljenje i govorenje“ (Aristotel, Kvintilijan i drugi), držim da je, na ovom mestu, neophodno navesti ključni povod za reagovanje na pomenuti Danasov tekst.

S obzirom da je u izveštaju P. D. sa skupa predočena tačna informacija o upadicama dela učesnika u samom toku Protićevog izlaganja, jednu sam uputio i ja, te da je nesporna i informacija da je Protić napustio skup, skrećem pažnju na ključni problem. Posredi je jedan potpuno pogrešan navod Danasovog izveštača o karakteru, pokazalo se, najspornijeg momenta rasprave. To mesto u izveštaju P. D. glasi: „Protić je u svom izlaganju oštro napao koncept neoliberalnog kapitalizma, koji se pokušavao i pokušava nametnuti Srbiji, a posledica je marksizma“.

Naprotiv, da izveštač nije razumeo razloge neslaganja, upravo govori činjenica da Protić nije napao, već žustro branio neoliberalni koncept ekonomije i društva od kritičkih refleksija koje su se mogle uočiti i izlaganjima prethodnika. Postavljajući pitanje: „Zašto mi danas o neoliberalizmu govorimo kao o nečemu lošem“, Protić je dalja i bliža ishodišta kritike kapitalizma našao u Marksovim „izmišljotinama o kapitalu“ i u ideološkom prtljagu levičarskih (polu)intelektualaca. U momentu izricanja navedene teze, moja upadica je bila kratka i nikako nije mogla biti okvalifikovana pokušajem da se „pravo govora ospori nekom ko misli drugačije“. Naprosto, računajući da je bila dovoljna prethodno izložena dijagnoza globalnog rizičnog društva (Ulrih Bek) i srpskih manifestacija takvih trendova, samo sam podsetio doktora Protića da nije reč o kapitalizmu uopšte, već o njegovoj aktuelnoj, kriznoj fazi, u teoriji nazvanoj etapom finansijskog kapitalizma.

Žao mi je što gospodin Protić nije ostao do kraja rasprave. Veoma bi me zanimalo da li bi i maksimu nobelovca DŽozefa Štiglica o neoliberalnoj „vladavini jednog procenta, posredstvom jednog procenta, za jedan procenat“ – naravno najbogatijih i najmoćnijih, okvalifikovao kao nekakvu levičarsku ideologemu i najavu poretka neslobode!?