Suvoparno, birokratski kako to samo Država može, saopštilo je Ministarstvo spoljnih poslova da je ministar Ivan Mrkić otišao na daleke pute, na turneju po Jugoistočnoj Aziji – u Mjanmar, Vijetnam, Kambodžu i Laos. Bogu hvala, Srbija odavno više nije izolovana, valja putovati, uspostavljati i održavati veze. Šta su, međutim, ciljevi ovog putešestvija? Apelovanje na navedene zemlje da ne priznaju Kosovo svakako jeste cilj.
„Poseta će predstavljati priliku da se osnaži politički dijalog na visokom nivou o najvažnijim međunarodnim i regionalnim pitanjima, zatraži dalja podrška za stavove i politiku naše zemlje (eto Kosova), kao i da se analiziraju konkretne mogućnosti za unapređenje ekonomske i drugih vidova saradnje“. Ovaj ekonomski deo odzvanja od šupljine. Da tu čega ima udarilo bi se po državnim medijima na sva zvona, kao povodom Vučićevog boravka u Emiratima sa armijom novinara. Ovako, Mrkić omrknu u Aziji, i on i sva država nit žubore, nit romore, evo treći dan (poseta traje čitavih deset). Osim što su nam objasnili da se „region Jugoistočne Azije, i pored globalne ekonomske krize, ubrzano razvija i poslednjih godina beleži stabilan ekonomski rast“.
Legitimno je osujećivati međunarodna priznanja Kosova, ako je to nacionalni interes. Ali šta da mislimo o tome u trenutku kada postaje jasno da je „sever sve bliže Prištini“, a preko Brisela? Ako naivno i prihvatimo da možda grešimo i kažemo da Dačić u Briselu, takođe, brani nacionalni interes, pitanje je koliko „odbrana“ Kosova može da bude uspešna u Mjanmaru i okolini. Jer, te zemlje su pod snažnim uticajem Amerike, koja na njih dugoročno računa u kontekstu svoje nove spoljne politike čiji je epicentar njima susedna Kina. U tom smislu, uporedive su sa geopolitičkim „mekim trbuhom“ Rusije na Kavkazu i drugde.
Mjanmaru, hajde da kažemo poluvojnoj diktaturi, primera radi, vrlo su bitni odnosi sa Amerikom. Vašington je donedavno, zajedno sa svojim zapadnim saveznicima u Mjanmaru, video jedino famoznu „borkinju“ za ljudska prava Aung San Su Ći, za koju će sada tek poneki liberalni mislilac na Zapadu primetiti da je slepa i gluva za stradanja Rohingja, muslimanskog stanovništva u zapadnom Mjanmaru, nad kojima većinski budisti, tvrde neke organizacije, sprovode genocid. Kako god, SAD u Mjanmaru više ne vide samo Su Ći, olabavljene su sankcije nametnute militarističkom režimu, Barak Obama boravio je tamo nešto pre Mrkića, a na naslovnoj strani magazina Tajm nedavno se našao predsednik Mjanmara Tein Sein. Snažan simbol.
Pa, ako Kosovo dođe na dnevni red, kome će se Mjanmar prikloniti? Da je u prilici da nam pomogne kremaljska ljubimica dr Mira Marković, šanse bi nam bile kudikamo veće. Profesorka je, naime, za svog i muževljevog vakta imala jake veze, kako je tvrdila, sa mnogim slobodoljubivim svetom, a pominjala je baš i Mjanmar. Može biti da su se i tamo kao alva prodavali njeni bestseleri „Odgovor“ i „Noć i dan“ (zna se da su prevedeni na ruski, bugarski, engleski, nemački, grčki, kineski, rusinski, slovački, mađarski, rumunski, češki, albanski, turski, slovenački, makedonski, japanski i tamilski).
A građani Srbije, u to vreme zabavljeni svojim jadom i poslovično nezainteresovani za političke prilike u Jugoistočnoj Aziji, ne znajući da je Burma promenila ime, pitali su se koja je to zemlja koja se na nas sažalila u vreme kada nas svi mrze. I da, profesorka, u stvari, nije izmislila tamo neki svoj Miramar. Ali, kako rekosmo, Mjanmar više nije Miramar.
U Laos, Kambodžu i Vijetnam, kada je o Kosovu reč, zasad se možemo više uzdati. A, nadalje, videćemo pošto od EU „dobijemo datum“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
