U ime oficirske časti

Možda svečana akademija nije imala onakav odjek u ovdašnjoj javnosti kakav su priželjkivali organizatori, ali je rezonanca, po svemu sudeći, bila sasvim pristojna. Štaviše, i patetika, bez koje valjda i ne mogu ovakvi jubileji, ovaj put bila je svedena u sasvim podnošljive okvire. Pa, ima li onda ikakvog smisla vraćati se toj martovskoj večeri? Ima makar iz dva-tri razloga.

Već u svom prvom javnom nastupu nakon onog na kraju svečane priredbe u Jugoslovenskom dramskom, ministar odbrane Dragan Šutanovac je pred najmlađom generacijom vojnika (i njenom rodbinom), koja je 20. marta polagala zakletvu u zaječarskoj kasarni „Nikola Pašić“, potvrdio zvaničnu najavu prema kojoj će cela ova godina biti ne samo na tragu dugovečnosti vojnog školstva nego i na tragu „najboljih vojničkih tradicija“ u Srbiji, pomenuvši da se ove, 2010. godine obeležava i 180. godišnjica Garde. Dodaju li se tome duga trajanja još nekih vojnih segmenata čiji počeci takođe sežu u 19. vek, kao što je recimo Vojnomedicinska akademija, onda se zaista može reći da je malo država koje se mogu podičiti sličnim jubilejima. Međutim, to ne znači da ljudi s vrha političko-vojne piramide ne bi trebalo da budu i umereniji i odmereniji u isticanju „naših tradicionalnih vojnih vrednosti“, ako ni zbog čega drugog a ono zato što se s tog osetljivog terena lako sklizne čak i u nešto što miriše na militarizam.

Povećan rejting

Ministar Šutanovac i načelnik Generalštaba general Miloje Milojević (ali i drugi zvaničnici) gotovo da ne propuštaju priliku a da ne istaknu kako su aktuelni komandni i upravljački timovi u Vojsci i Ministarstvu odbrane za relativno kratko vreme uspeli da zaustave pad rejtinga Vojske Srbije, da joj „vrate dostojanstvo i ugled“, pri čemu po pravilu pod svoje iskaze kao argumente podastiru višestruko povećan broj osnovaca i srednjoškolaca koji jurišaju na upražnjena mesta u Vojnoj gimnaziji i Vojnoj akademiji, a od prošle godine i na mesta medicinskog fakulteta na Vojnomedicinskoj akademiji; zatim, navalu mladog sveta na konkurse za prijem u profesionalnu vojsku. Sve to nesporno je kao što su nesporne i hvale dostojne zasluge ne samo ministra Šutanovca i vodećih generala, nego i jednog velikog ansambla pregalaca vojnih reformi. Ali ako svirala ne ume da se zadene i za pojas, svirka se pretvara u jalovi i dosadni (samo)hvalospev. To je jedno, a drugo, današnja „okupacija“ vojnih učionica i kasarni nije rezultat samo tekućeg, valjda u toj „ofanzivi“ ima nešto i minulog rada. I treće, ne može biti da globalna kriza, naročito njen srpski derivat nemaju i te kakvog uticaja na to da veliki broj ovdašnjih devojaka i mladića odgovore na svoja egzistencijalna pitanja traže baš u sigurnosti vojne uniforme.

Na svečanoj akademiji 18. marta vrlo je sugestivno demonstrirano prestižno opšte i stručno obrazovanje koje se stiče u Vojnoj akademiji. U završnom „akordu“ te muzičko-scenske predstave ministar Šutanovac će naglasiti i tu „notu“: „… ali sa ponosom želim da istaknem da je vojno obrazovanje već lider u regionu i veoma važan činilac naše spoljne politike…“ U konkurenciji zemalja bivše Jugoslavije Srbiji nije teško da bude prvak u vojnom obrazovanju jer Srbija na tom polju konkurencije zapravo i nema.

Idealni oficir

A kad smo već na toj trasi, podsetićemo se reči dr Jovanke Šaranović (ekspert i rukovodilac u Institutu za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane) sa jednog prošlogodišnjeg naučnog skupa: „…To znači da će vojska biti onoliko dobra koliko su kvalitetni kandidati za oficire, jer će oni jednoga dana odlučivati o pitanjima vojske i države. Velika je odgovornost obrazovnih institucija, pre svega Vojne akademije, koja mora da razvija intelektualne moći i sposobnosti razumevanja za situacije koje se ne mogu predvideti, a koje karakterišu kompleksnost, nejasnost, nesigurnost i promenjivost. Za to su potrebni umovi koji mogu ne samo da se nose sa takvim okolnostima već i da ih prevaziđu. Fleksibilni, maštoviti, agilni, radoznali, sposobni za svestranu analizu i objektivno kritičko mišljenje, umovi koji znaju da ‘tumače nijanse sive boje’, koji razvijaju razumevanje, intuiciju, mudrost i zdravo rasuđivanje. Sve te osobine treba da budu ugrađene u profil savremenog oficira koji može da odgovori izazovima budućnosti.“

Ako bi se studenti i profesori te akademske vojne institucije držali idealne projekcije mladog srpskog oficira koju nam je ponudila dr Šaranović, članovi konkursne komisije ne bi mogli da pronađu nijednog genijalca koji bi bio u stanju da završi ovdašnju Vojnu akademiju uprkos tome što na jedno slobodno kadetsko mesto konkurišu četiri mladića ili devojke.

Dve provokativne scene

Pa ipak, čast srpskog oficira – provlačila se pomenute martovske večeri kroz svečanu akademiju kao njen moto. U tom su smislu naročito provokativne dve scene. Prva: godine 1991. u jednoj zagrebačkoj kasarni našli su se licem u lice dva školska druga iz Vojne akdemije, čak i kumovi, jedan (Hrvat, u igrokazu ga glumi Dragan Petrović) u uniformi ondašnjeg Zbora narodne garde, drugi (Srbin, glumi ga Dragan Bjelogrlić) u uniformi oficira Jugoslovenske narodne armije. Na tom predratnom raskršću prekinuti su i drugarstvo i kumstvo, a posetiocu predstave i televizijskom gledalištu ponuđen je vrlo sugetivan zaključak da su čast i profesionalna etika na strani Srbina. Po kojoj to logici?

Scena druga: glumac Miša Janketić, u ulozi profesora Vojne akademije, propituje kadete (sve same buduće proslavljene srpske vojvode od ugleda i časti, od Živojina Mišića i Radomira Putnika do Petra Bojovića) o ulozi konjice u ondašnjem načinu ratovanja, pri čemu svako pitanje upućeno Mišiću obavezno završava ushićeno: „Biće od tebe nešto, Živojine Mišiću!“ E, sad možete li da zamislite savremeniju scenu (kao kontrapunkt prvoj) u kojoj takođe profesor Vojne akademije propituje kadete (sve same buduće „časne“ đenerale i ratovođe, od Ratka Mladića i Nebojše Pavkovića do Dragoljuba Ojdanića) o ulozi artiljerije u satiranju gradova, pri čemu svako pitanje upućeno Mladiću takođe završava apendiksom ushićenja: „Biće od tebe nešto, Ratko!“ I ovi generali su, dakako, završili Vojnu akademiju koja proslavlja 160. godišnjicu. Ne, nije ovo cinizam nego nadrealizam.