U iščekivanju novih „zvezda“

Prema svemu sudeći Haški tribunal završiće svoj rad 2010. godine bez glavnih optuženika – bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića i generala Vojske RS Ratka Mladića.
Izlazna strategija Tribunala predviđa da sud završi suđenja u prvostepenom postupku do 2008. godine, a da se žalbeni postupci okončaju dve godine kasnije.
Interesovanje za Haški tribunal u međunarodnoj javnosti je opalo od kako je prošle godine umrla „glavna zvezda“ suda – Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i Jugoslavije. Naravno, nakon toga usledile su optužbe Miloševićeve porodice i njegovih partijskih prijatelja protiv Tribunala, ali je krajnji rezultat interne istrage bio da Milošević nije uzimao propisane lekove, dok se među haškim izveštačima spekulisalo da je i pored visokog pritiska Milošević koristio alkohol.
Pred Tribunalom se nalazi nekoliko velikih pitanja – da li je ispunio svoju svrhu, ali i šta će biti sa predmetima, ko će suditi preostalim optuženima ako jednom budu pronađeni, šta sa arhivom Tribunala…
Ono što se očekuje je da će Tribunal po završetku rada prepustiti sudovima u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj zastrašujući zadatak procesuiranja više hiljada slučajeva ratnih zločina. Samo u Bosni je do sada lokalnim vlastima prijavljeno oko 13.000 pojedinaca, a sudeći već po broju slučajeva kojima će lokalne vlasti morati da se pozabave, njihov posao procesuiranja na osnovu haške arhive će trajati godinama, ako ne i decenijama.
Državni tužioci Srbije, Hrvatske i Bosne potpisali su još 2005. sporazum o unapređenju međusobne saradnje, a prema odredbama tog sporazuma, Zagreb, Beograd i Sarajevo dužni su da razmenjuju obaveštajne podatke, koji mogu da posluže u istrazi ratnih zločina. To je ocenjeno kao veliki napredak u procesuiranju ratnih zločina na Balkanu, a do skoro je bilo nezamislivo da državni tužioci iz regiona razmenjuju informacije i dokumenta, pri čemu tužioci jedne zemlje mogu otići u drugu kako bi istraživali ratne zločine.
Jedan od najvećih problema za zemlje regiona je u tome što dokazi koje je prikupilo Tužilaštvo jedne zemlje nisu validni pred sudovima susednih zemalja, a jedini dokazi koji su validni su činjenice prikupljene od Tribunala.
Međutim, ni tu ne ide sve baš glatko, jer jednu od glavnih prepreka predstavlja pitanje gde će se suditi okrivljenima.
Bosna i Hrvatska tvrde da osumnjičenima mora biti suđeno u zemlji u kojoj su se navodni zločini odigrali, dok Srbija smatra da suđenja treba da se održe u zemlji u kojoj su osumnjičeni uhapšeni. Dodatni problem predstavlja i to što sve tri države naglašavaju da im ustav ne dozvoljava izručenje sopstvenih građana sudovima drugih zemalja, izuzev u slučaju međunarodnih sudova, kao što je Tribunal.
Cinici bi rekli da je Haški tribunal, odnosno Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, što je njegov puni naziv, zapravo na bizaran način zbližio zemlje regiona.
Nešto slično dešava se u Pritvorskoj jedinici Tribunala u Sheveningenu, u predgrađu Haga. Na optuženičkoj klupi Tribunala našli su se skoro svi bivši najviši državni funkcioneri Srbije i Jugoslavije, Bosne i Hercegovine, Republike Srpske i Hrvatske. Skoro pa mini Titova Jugoslavija, samo bez Slovenaca, jer su u međuvremenu stigli i bivši funkcioneri Makedonije i Kosovskih Albanaca.
Jedna od zanimljivosti u vezi s Tribunalom je bio slučaj sudije Karibi Vajta. Njega su branioci optuženog Esada Landže optuživali da je tokom većeg dela suđenja spavao! Međutim, početkom februara 2001. Žalbeno veće Tribunala donelo je odluku da branioci nisu uspeli dokazati da je sudija Vajt „spavao tokom znatnog dela suđenja“, ali da delovi video-traka, koje su branioci priložili kao dokaz, ipak pokazuju obrazac ponašanja iz kojeg se može steći utisak da u pojedinim kratkim periodima sudija nije bio u potpunosti svestan postupka u sudnici. Periodi u kojima sudija Vajt nije bio svestan dešavanja u sudnici su obično trajali između pet i 10 sekundi, a ponekad i do 30 sekundi, „ali su se ponavljali kroz duži period od 10 do 15 minuta, dok se samo u jednoj prilici može zaključiti da je sudija spavao otprilike 30 minuta“. Landžo je osuđen, a sudija Vajt je ubrzo nakon tog događaja napustio Tribunal.
Glavna pažnja stručne javnosti u radu Tribunala odnosi se na pitanje da li je kažnjavanje počinilaca ratnih zločina presudno za budućnost regiona i da li je suđenje osumnjičenima jedini način da sa zemalja učesnica u konfliktu bude skinut teret kolektivne krivice. Odgovori na ta pitanja su izuzetno teška i o njima se raspravlja već godinama, od osnivanja Tribunala maja 1993.
Početni budžet Tribunala bio je 276 hiljada dolara, da bi do ove godine narastao na čitavih 276 miliona dolara. Tribunal je do sada optužio 100 ljudi.
Veliki problem sa kojim će se suočiti zemlje regiona nakon završetka rada Tribunala 2010. godine je novi zalet agresivnog nacionalizma, ali i to gde će na izdržavanje kazne ići osuđenici. Beogradski zvaničnici tvrde da su srpski zatvori spremni, dok nevladine organizacije iz regiona smatraju da je predlog glavne tužiteljice Karle del Ponte da osuđenici svoje kazne treba da izdržavaju u zemlji svog porekla – preuranjen. Do sada je praksa, odnosno preduslov da bi osuđenici išli na izdržavanje kazne, bio da određena država ima potpisan sporazum sa Ujedinjenim nacijama. Do danas ugovor su potpisali Norveška, Švedska, Španija, Francuska, Finska, Italija, Austrija, Danska, Nemačka i Velika Britanija. Međutim, nijedna od bivših jugoslovenskih republika nije do danas potpisala sporazum sa UN o prebacivanju osuđenika u njihove zatvore.
Javnost u Srbiji je i dalje podeljena u vezi sa Haškim tribunalom, jer se i dalje veruje da je reč o antisrpskoj instituciji i da sud sudi isključivo Srbima. Takve tvrdnje baziraju se na tome da u Hagu nisu završili bivši predsednici Hrvatske i Bosne i Hercegovine Franjo Tuđman i Alija Izetbegović.
Retorika političara i javnosti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj, ali i na Kosovu ne razlikuju se puno. Svi tvrde da su oni bili žrtve i da su bili napadnuti, pa su se branili. Odatle ratni zločini. Uglavnom nad civilima. To je pojednostavljeno rečeno i zajednički imenitelj. Ipak, tvrdnje da se u Tribunalu sudi samo pripadnicima jedne etničke grupe, naprosto ne stoje, jer je sud već procesuirao i hrvatske, bošnjačke i albanske učesnike različitih faza balkanskog sukoba. Međutim, ono što je sigurno glavni cilj Tribunala – pomirenje, nije postignut.
Novi zaplet u komplikovanim odnosima država regiona i Tribunala donela je prošlonedeljna odluka Tribunala da bivši oficir JNA Miroslav Radić bude oslobođen odgovornosti za ubistvo 200 ratnih zarobljenika u Vukovaru novembra 1991. Hrvatska je najavila da će raspisati međunarodnu poternicu za njim, dok su srpske vlasti poručile da ga neće izručiti. Postupak protiv Radića je završen samo u prvom stepenu, dok ostaje da se vidi da li će Žalbeno veće Tribunala slediti logiku sudećeg veća i potvrditi ili preinačiti oslobađajuću presudu, ne samo njemu, nego i generalu Miletu Mrkšiću i Veselinu Šljivančaninu. Radićev advokat tvrdi da se jednom presuđena stvar ne može ponovo suditi i da se ne mogu voditi istovremeno dva ista postupka.
Glavni problem ostaju četvorica haških begunaca – Karadžić, Mladić, Goran Hadžić i Stojan Župljanin.
Kao glavni razlog zašto Radovan Karadžić nije uhapšen i prebačen u Hag, često se u medijima pominje njegov navodni dogovor od 1996. godine sa bivšim specijalnim izaslanikom SAD za Balkan Ričardom Holbrukom. Tvrdnje o navodnom tajnom dogovoru da tadašnji predsednik RS ne dopadne u nadležnost Tribunala, a da se za uzvrat povuče sa mesta predsednika i sa svih partijskih funkcija demantovane su do sada više puta. Ovakve spekulacije potkrepljuju se činjenicom da se Karadžić zaista povukao s tih mesta, ali i da do danas nije pronađen. U javnosti se dugo već nagađa da se kreće na granici između Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, kao i da se krije po manastirima, ali i da je odavno u inostranstvu, u nekoj od bivših sovjetskih republika.
Za njegovog ratnog kolegu Ratka Mladića, Tužilaštvo Tribunala tvrdi da se krije u Srbiji. Pouzdanih podataka o tome nema, međutim, činjenica je da se u beogradskom Drugom opštinskom sudu trenutno procesuiraju Mladićevi pomagači, koji su Mladića krili po iznajmljenim stanovima u Beogradu do kraja 2002. Takođe, policija je rekonstruisala Mladićevo kretanje do kraja 2003. godine, ali do danas nije bilo nikakvih novih podataka o ovom haškom optuženiku.
O bivšem predsedniku Republike Srpska Krajina Goranu Hadžiću već dugo, skoro dve godine nema nikakvih informacija. Zna se samo da su srpske vlasti pregovarale s njegovom porodicom o dobrovoljnoj predaji, ali da su ti pregovori propali. Sličan slučaj je i sa Stojanom Župljaninom, bivšim šefom banjalučke policije. Za njega se u najnovijem izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske navodi da je do kraja 2006. boravio na području Srbije i Rusije, a nedavno su se u javnosti pojavile informacije o njegovom mogućem skorom hapšenju.