U grupi 188 preduzeća za koja je Agencija za privatizaciju proglasila stečaj našla se i šabačka „Zorka“. Doduše ne nekadašnja cela Holding kompanija, nego preostalih 11 fabrika i društava za koje nije bilo zainteresovanih kupaca. To je i paradigma svega što se desilo sa privatizacijom od 2001. godine, jer je „Zorka“ sigurno bila u samom vrhu ne samo u Srbiji nego i u nekadašnjoj SFRJ.
Proizvodila je više od milion tona raznih proizvoda. Posebno mesto zauzimala je briga za radnike, jer je praksa da su radnici stanove dobijali i sa pet godina staža, za godišnji odmor bilo im je na raspolaganju više od hiljadu destinacija, u kuhinji je bilo barem tri jela po izboru. „Zorka“ je izgradila više od 2.500 stanova, a isto toliko kuća podigli su radnici uz pomoć povoljnih kredita. Izgradila je „Zorka“ i sportski centar sa bazenom, halom sa tri hiljade mesta, fudbalskim terenom i još terenima za košarku, tenis, odbojku. Posle svega što se desilo prilikom privatizacije veliko je pitanje zar je morala da propadne fabrika „Zaštite bilja“, sa oko 800 radnika, koja je držala oko 40 odsto tržišta bivše Jugoslavije. Za njen plavi kamen jagmili su se stranci i sve što se proizvede odmah je bilo preuzimano i plaćano devizama. Posebno značajni su preparati koji su imali potrebne licence za domaća kao i strana tržišta. Za neuspelu privatizaciju kriva je i nadležna Agencija jer je prvobitni kupac, izvesni i konroverzni biznismen Živan Jojić odmah po dolasku podelio radnike, davao im poslove u nekim drugim delatnostima, čak i podigao kredit sa hipotekom na fabriku koji nije vratio, a da nije ispoštovao ugovorne obaveze o nastavku proizvodnje. Kupoprodaja je raskinuta, ali posle toga nije bilo povratka. Od fabrike nije ostalo ništa, čak su i skupi delovi opreme od nikla prodati u staro gvožđe. I druga velika fabrika, tzv.“srce Zorke“, „Obojena metalurgija“, koja je proizvodila oko 40.000 tona cinka finoće 99,99 odsto, neslavno je završila. Čak i u vreme embarga i sankcija devedesetih godina za velike inostrane koncerne proizvodio se cink. Posle 2000. indijski koncern „Binani“ zakupio je fabriku, ali su ostali dugovi, čak i za struju, radnicima nije povezan staž, a znatan deo opreme je i uništen. Problem je što se nisu intenzivnije tražila rešenja, jer je cink berzanska roba i to je bila jedina fabrika cinka u Srbiji, ne računajući „Trepču“… Bez posla je ostalo oko hiljadu, a ujedno su poslove izgubila i ostala „Zorkina“ društva, kao „Energetika“ i „Transport“, „Sigurnost“… Poređenja radi, čitava šabačka privreda danas troši svega devet odsto električne energije, dok je samo „Zorka“ kad je radila imala veću potrošnju od grada. U svemu tome stečaja je dopao i „Transport“, koji je nekada imao čak devet lokomotiva, pristanište za šlepove, velike dizalice…
S druge strane, prodate su fabrike koje su finansijski bolje stajale i koje su upravo izgrađene sredstvima prvih „Zorkinih“ fabrika mineralnih đubriva, sredstava za zaštitu bilja i obojene metalurgije. „Zorka farma“ prodata je „Hemofarmu“, fabriku pločica i nemetala kupio je austrijski koncern „Alas“, „Zorka boje“ prodate su šabačkom biznismenu Miroslavu Aleksiću a kasnije Tikurili, „Beli limovi“ ustupljeni su Železari Smederevo. Zorkina „Mineralna đubriva“ prodata su firmi „Eliksir grup“, ali je znatno smanjen broj radnika. Ukupno je „Zorka“ do devedesete godine imala oko deset hiljada radnika, i po svemu bila perjanica privrede ne samo Šapca već i Srbije. Posao je izgubilo nekoliko hiljada radnika. Ostalo je poznato.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
