U Kninu uvode ekavicu

Mihal Ramač: 1993 – GODINA KOJU SU POJELE NULE /16

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja”, „S one strane snova” i „6. oktobar”, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je televizijska serija u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2013. godine.

Postignuta je saglasnost da Palestinci dobiju samoupravu u pojasu Gaze i u oblasti Jerihona na Zapadnoj obali. Mirovni sporazum potpisan je 13. septembra u vrtu Bele kuće. Premijer Jicak Rabin i palestinski lider Jaser Arafat rukovali su se pred tri hiljade zvanica. Istorijski dokument potpisali su izraelski ministar spoljnih poslova Šimon Peres i član palestinskog rukovodstva Mahmud Abas. Komentatori ističu da je konačni mir daleko, ali da se može govoriti o početku kraja jednog krvavog razdoblja. Hamas, militantna palestinska organizacija iza koje stoji Iran, izrekla je smrtnu presudu Arafatu.

Nastavljaju se pregovori o miru u Bosni i Hercegovini. Sredinom septembra Franjo Tuđman i Alija Izetbegović u Ženevi postižu sporazum o prekidu muslimansko-hrvatskih sukoba. Dva dana kasnije slični sporazum potpisuju Izetbegović i Momčilo Krajišnik, predsednik Skupštine bosanskih Srba. Na britanskom nosaču aviona Invinsibl u Jadranu 20. septembra okupljaju se Milošević, Tuđman, Izetbegović, Oven i Stoltenberg te specijalni izaslanici Amerike i Rusije i postižu saglasnost o detaljima mirovnog plana. Njime se predviđa da muslimanska strana dobije izlaz na more kod Neuma i određene teritorije u istočnoj Bosni. Ovom prilikom lider Muslimana primenjuje Karadžićevu taktiku i konačnu odluku prepušta parlamentu.

U međuvremenu na sceni se pojavljuje još jedan činilac: član Predsedništva Bosne i Hercegovine Fikret Abdić u Cazinskoj krajini proglašava Autonomnu Pokrajinu Zapadna Bosna sa sedištem u Velikoj Kladuši. Vlast u Sarajevu to smatra otvorenim separatizmom. Abdić poziva vojsku i policiju da ne slede naređenja Sarajeva. Njegova samoproglašena skupština ne priznaje odluke Skupštine BiH. Izbijaju krvavi sukobi Abdićevih snaga i onih koje ostaju lojalne vladi u Sarajevu. Srpska strana pruža nesebičnu pomoć Abdićevim trupama, jer joj muslimansko-muslimanski sukob donosi i vojne i političke koristi. Fikret Abdić i Radovan Karadžić 22. oktobra u Beogradu svečano potpisuju deklaraciju o miru između Srba i Muslimana. Milošević potpisuje dokument kao svedok i „preuzima obavezu da posreduje u slučaju nastanka teškoća u njegovom sprovođenju“. U Beogradu se ističe da je tim sporazumom uspostavljen trajan mir na polovini teritorije Bosne i Hercegovine.

Radi zbližavanja sa sunarodnicima u Srbiji, vlasti na Palama i u Kninu odlučuju da uvedu ekavski izgovor. Zamisao je potekla od nekolicine trećerazrednih pesnika koji su se nadali da će na taj način steći ugled u Srbiji. Svi udžbenici štampaju se ekavicom. Ekavski izgovor postaje obavezan na radiju i televiziji. Zvanično objašnjenje glasi da je to „prvi praktičan korak da se ekavski vrati narodu kojem pripada, a kojeg su tuđini vekovima nastojali da otrgnu od matice na najrazličitije načine, pa i odrođavanjem od vlastitog jezika i pisma“. Istoričar Milorad Ekmečić je oduševljen: „Politička odluka vlasti u RS da se napusti ijekavski dijalekt kao osnova književnog jezika je prvo veliko svedočanstvo da je borba srpskog naroda za državno ujedinjenje blizu kraja… Prekodrinskim Srbima se žuri da sa sebe odbace vidljivo obeležje drugog naroda… Ijekavski glas u beogradskom gradskom autobusu zvuči kao dozivanje nas brđana iz daljine, kao neka mutna samooptužba rođaka što je u zgužvanom odelu i nepozvan došao na slavu… Prihvatanje ekavske osnove je krupan faktor u ujedinjenju srpskog naroda…“

Većina lingvista i kulturnih poslenika u Srbiji odlučno se protivi prinudnoj ekavizaciji. Dimitrije Kalezić, dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, objašnjava: „Nijedna kultura nije tako bogata da svoje delove odseca i baca u naručja drugih kultura, pa tako ta odluka nema nikakvog opravdanja“. Uprkos višemesečnoj kampanji, Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i dalje govore ijekavski, pa su vlasti na Palama i u Kninu prećutno odustale od nerazumne zamisli.

Nastavlja se