U liftu sa Šeron Stoun

Po drugom računanju vremena, pak, i nešto drugačijem shvatanju događaja, mogli bismo reći se Vlajčićevi tekstovi, bez vidljivih prekida, ulančavaju već pedesetak godina. Sve to vreme ovaj pisac primenjuje istu tehniku: šeta, gleda oko sebe i piše o tome što vidi. Ako se nekome čini da u prethodnoj rečenici postoji višak informacija – naime, naravno da pisac gleda oko sebe, jer drugačije ne bi ni mogao da piše – kada je o Vlajčiću reč ne bi trebalo odveć hitati s takvim zaključkom. On je, najpre, doslovno – šetač. Imaju Francuzi odličnu i neprevodivu reč za tu vrstu aktivnosti: „flâneur“, onaj ko je u neprestanom pokretu, ko tumara ulicama bez naročitog cilja, posmatra grad, ljude, pojave i nuspojave u tom gradu, i zna da će da piše o tome što vidi. Večito je pitanje da li se kvalitetni flaneri, poput Šarla Bodlera ili Valtera Benjamina, šetaju da bi pisali, ili pišu da bi šetali, ali to, najzad, nije ni toliko važno sve dok pišu. Dok šeta šetač razmenjuje materiju s gradom i stvara ga onoliko koliko taj grad stvara njega: svome klonulom gradu pod opsadom varvara Vlajčić ne dopušta da sasvim klone. Iz tih šetnji, dakle, koje umeju da se protegnu izvan Beograda, često i izvan zemlje, rađaju se upravo izvanredni zapisi o događajima, zgradama, ulicama, prolazima, trgovima, kafanama, pozorištima, pijacama, bližoj i daljoj prošlosti, a iznad svega o ljudima, poznatim i nepoznatim, slavnim i manje slavnim, koji sve te prostore zauzimaju na dobar ili rđav način, koji gradske prostore razumeju i sobom ih, poput Duška Radovića, oplemenjuju, ili ih, poput najnovije generacije političara-skorojevića, ne razumeju i opoganjuju ih.

Niko ne poseduje samo jedan identitet, osim ako ne pribegne samosakaćenju, ili ga, u tragičnijim slučajevima, drugi ne strpaju u tor identiteta. Ali ima ljudi koji su sinonim za (pre)obilje identiteta. Vlajčić jedan je od njih. Ne samo što je tog novinara, kolumnistu, filmskog kritičara, hroničara, komentatora kulturnih i političkih zbivanja, osebujnog pisca i dobrog duha Beograda, nemoguće svesti na jednu njegovu (javnu) ulogu, na jedan od njegovih dobro raspoređenih identiteta, već on pokazuje izvesne osobine koje se, čak i među izdašnijim prirodama, ne sreću tako često. Recimo, u stanju je da u isto vreme bude na dva različita mesta, a o tom nadnaravnom svojstvu najubedljivije svedoče upravo njegovi tekstovi (kako bi, inače, drugačije mogao da ih piše?). Ili da se, recimo, predstavi kao Bata Živojinović, glumac. Ovo poslednje deluje gotovo čudnije od sposobnosti pojavljivanja na dva različita mesta u isto vreme, jer Milan Vlajčić je decentni gospodin nesklon prejakim gestovima, uz to ni najmanje ne liči na slavnog glumca. Pa ipak, kako sam piše (nije, dakle, trač) u urnebesnom tekstu „Dvojnik Bate Živojinovića“, koji tekst bliži je književnom nego novinskom zapisu, ušao je u ulogu velikog glumca i ne trepnuvši. Zaplet je fejdoovski. Pošto novinar lokalnog radija zatraži intervju od Vlajčića – na šta ovaj, kao prepoznatljiva javna ličnost, pristaje bez pitanja – na samom početku emisije kolega ga, na iznenađenje samog Vlajčića, predstavlja kao Batu Živojinoviću. Ne hoteći da zbunjenog kolegu dovede u nepriliku, Vlajčić preuzima lik slavnog glumca i njih dvojica – novinar lokalnog radija i Milan Vlajčić alias Bata Živojinović – pričaju dobrih petnaestak minuta. Kako saznajemo iz daljeg toka priče izveštač je, zahvaljujući piščevom ludičkom refleksu, dobio pohvale zbog razgovora s Batom Živojinovićem – kako u redakciji, tako i od slušalaca radija – a mi lep kroki o razigranim, benignim identitetima.

Odvode Vlajčića njegove šetnje i do najvećih svetskih filmskih festivala gde, po prirodi stvari, susreće i velike filmske zvezde, ali – i to je koliko zanimljivo toliko i razumljivo – na tim se festivalima pisac druži sa ljudima koji ga uistinu zanimaju, sa veliki režiserima poput Andžeja Vajde ili Kšištofa Kišlovskog (između ostalih), s piscima scenarija, selektorima ili direktorima festivala, ostavljajući onaj najbleštaviji deo pozornice filmskim zvezdama i manje složenim izveštačima. Razume se da ga, po povratku s tih festivala, najviše pitanja dočekuje upravo o onome u šta je najmanje upleten: kakvi su izbliza slavne glumice i slavni glumci? Da radoznalost puka ipak ne bi ostala sasvim bez odjeka, pomenuće Vlajčić u jednome tekstu da se, u Kanu, provozao liftom sa Šeron Stoun, ali je pisac, po sopstvenom priznanju, više bio fasciniran dvojicom mrkih telohranitelja u pratnji slavne glumice, nego glumicom samom. Dublja konverzacija sa filmskom zvezdom ovoga puta je, prilici uprkos, izostala.

Veliki šetači, važno je reći, mogu biti samo oni koji umeju da miruju. Kako bi, inače, pisac ostavio toliko lepih zapisa o svojim čitanjima, u rasponu od antičkih tragedija, preko „Čarobnog brega“ (čitati jednom na svakih pet godina, prepisuje nam dr Vlajčić), do savremenih tekstova. Osobenost Vlajčićevog pisanja upravo je u kombinaciji (prepoznatljive) strogosti – upravo one strogosti iz filmskih kritika u nekadašnjoj „Politici“ – uz veoma fini začin gospodstvene žovijalnosti i nenametljivog humora. Zbog toga epizode u kojima se pisac pojavljuje kao glavni junak svojih zapisa nikada ne prelaze granicu iza koje svoje ljigave pipke pružaju neukus i napuhani ego. Tako ovu knjigu čitamo s prijatnošću i poverenjem u autorov jezik. Uostalom, upravo ono što je Vlajčić napisao za Brodskog važi i za njega samog. Donekle parafrazirana, ta rečenica glasi: spisateljski dar obogaćen etičkom izoštrenošću i kulturološkom radoznalošću bez premca.