U miru i ljubavi prema filmskoj umetnosti

Četvrtak, 3. septembar

Gledam ponovo vremensku prognozu za narednih deset dana. Po prvi put, nijedan dan nije označen kao kišni, što je neverovatna i predivna vest. I dalje ne mogu da verujem da smo uspeli da se organizujemo u nemogućim okolnostima i održimo festival na otvrenom, pred ljudima, a uz sve propisane epidemiološke mere.

Ne odvajam se od maske i bočice s alkoholom još od marta, pa se to ne menja ni na dan otvaranja festivala.

Od ove godine imamo novu direktorku koja će otvoriti festival. Koristim priliku da joj čestitam još jednom. Došli smo ispred amfiteatra kod muzeja „Jugoslavije“ nekih sat vremena ranije.

Saznao sam da su Elsa i Levin sleteli, imaju film u međunarodnom takmičarskom programu.

Uskoro će doći i videćemo se ponovo. Upoznao sam ih pre osam godina na festivalu u Nionu u Švajcarskoj. Zapravo, to su prvi strani reditelji koje sam upoznao na svom prvom međunarodnom festivalu.

Te godine sam imao svetsku premijeru svog kratkog dokumentarca „Kasno smo se sreli“, portreta Papketa, beskućnika iz Beograda.

Sve mi to prolazi kroz glavu dok traje testiranje filma „Govori da bih te video“ Marije Stojnić, koji otvara Festival. Svake godine se desi nešto nepredviđeno, neki izazov u poslednjem satu, minutu ili sekundi sa kojim moramo da se izborimo.

Međutim ove godine, sem globalne pandemije virusa kovid-19, nema preteranih iznenađenja.

Otvaranje je prošlo u miru i ljubavi prema filmskoj umetnosti. Odlučio sam da te večeri povučem ručnu i idem rano na spavanje. Biće vremena za razgovore sa kolegama i prijateljima.

Petak, 4. septembar

Polazim da predstavim prvi film u „Muzeju savremene umetnosti“. Na ulazu radnik obezbeđenja meri temperaturu, maske su obavezne.

U pitanju je slovački postapokaliptični hibridni film „FREM“, gotovo čitav sastavljen iz subjektivnih kadrova drona na Antarktiku.

Jedan jedini čovek u filmu u maloj meteroološkoj stanici je prikazan kao poslednji čovek na svetu. Nešto više ljudi je u publici.

Odlazim na ručak sa Elsom i Levinom. Jako malo međunarodnih gostiju imamo ove godine, što je i očekivano. Treba da stigne još Katarina iz Lisabona i grupa italijana i to je manje više to. Pričam o tenisu sa direktorom „Austrijskog kulturnog foruma“.

Kaže da posle dvadesetak godina i Tomasa Mustera, konačno imaju velikog tenisera – Dominika Tima. Komentarišemo kolike su čije šanse za osvajanje „Ju-es opena“.

Kasnije u toku večeri, nakon njihove projekcije, prisećam se kako smo Elsa, Levin i ja sedeli u kafani „Royal“ u „Kralja Petra“ kad su prošli put bili u Beogradu 2014. godine. „Royal“ više ne postoji, ali baš nedostaje.

Ozbiljna kafana. Mesto na kom smo izlazili sa profesorima nakon ispita iz filmske režije, na kom je moj bivši cimer Jesus pojeo svoju poslednju teleću glavu u Beogradu. Umesto toga, na Beldoksu ćemo se družiti na otvorenom i na klupama u parku što takođe ima svoju draž.

Subota, 5. septembar

Ustajem ranije da bih predstavio najduži film na festivalu, osmočasovni „Radovi i dani“, pobednik nove sekcije Berlinala.

Tek kasnije sam shvatio da nisam rekao ljudima koji odgledaju film do kraja da nam se jave, što ovom prilikom činim. Voleo bih da se upoznamo.

Prošle godine su dve gospođe dobile platinum akreditacije jer su odgledale takođe osmočasovni film Wang Binga, „Mrtve duše“.

Razmišljao sam preko leta  da li je mučenje gledati tako dug film sa maskom, ali onda jedog dana rešim da to testiram noseći masku čitav dan.

Izdržao sam bez problema. Nakon toga imam probni „zoom“ razgovor sa međunarodnim žirijem kojeg čine Maria iz Argentine, Ivan iz Berlina i Kazuo iz Japana.

Dakle, jedini momenat u danu kad mogu da se sastanu je 13 sati po našem vremenu, jer je tada osam ujutru u Buenos Airesu a devet uveče u Tokiju.

Veza radi dobro, pozdravio sam ih i napustio razgovor da bi mogli da se osećaju ugodno i nezavisno. Sead koji predstavlja film „Blizanci satkani od sna“ u domaćem takmičarskom programu je stigao u Beograd.

Nisam ga video otkad je počela pandemija. Zajedno odlazimo na premijeru filma „Viktorija, 15“ o mladoj rokerki iz Smedereva.

Razmišljam o tome kako pandemija utiče na današnje klince, tinejdžere i kako neko vreme neće moći da izlaze i da se okupljaju onako kako smo mi to radili u njihovim godinama.

Razmišljam i koliko će sve ovo ostaviti posledica na psihu ljudi. Jedva čekam da čujem upitnu rečenicu – ”Jel se sećaš kad smo, za vreme pandemije”?

Nedelja, 6. septembar

Italijani su stigli kolima a Katarina sleće večeras. Sedim sa Petrom Mitrićem u bašti „Mažestika“ i pijemo kafu i rakiju.

Đovani i Davide nam spominju imena nekih dragih prijatelja iz Italije, Slovenije i Hrvatske koji nisu mogli da dođu.

Tek tad shvatam da imamo dosta zajedničkih kolega. Nedostaju mi ti ljudi ove godine. Veliki pozdrav za Igora Bezinovića.

Petar i ja im prepričavamo događaje sa prethodnih Beldoksa, kad je Ejbel Ferara svirao u KC „Gradu“, Žoao Pedro Rodrigeš išao da obilazi blokove na Novom Beogradu fasciniran arhitekturom, a Goran Dević i ja zamalo upali u iskopanu rupu ispod renoviranog „Brankovog mosta“ dok se Karađorđeva ulica rekonstruisala.

Odlazim na svetsku premijeru filma ’“Potreba za mržnjom“ Filipa Čolovića. Nakon filma razgovoramo o genezi nasilja u društvu i kolektivnom traumom kroz koji je ovaj region prošao. Preporučujem da pogledate video kada bude onlajn i čujete šta Filip ima da kaže.

Takođe pozdravljam njegovu odluku da pokuša da preda zahtev da se film pušta u obrazovnim ustanovama. Odlazim iz amfiteatra, sedam u kola i upućujem se ka drugoj lokaciji na otvorenom – „Prirodnjački muzej“ na „Kalemegdanu“.

Parkiram u „Tadeuša Košćuška“ i čitam na internetu da je Novak Đoković diskvalifikovan sa „Ju-es opena“ jer je pogodio linijskog sudiju lopticom u grlo. Sad je Dominiku Timu put do titule potpuno raskrčen, pomislim.

Setim se Adriena iz „Austrijskog kulturnog foruma“. Ima toliko stvari zbog kojih je potpuno opravdano argumentovano kritikovati Novaka Đokovića ove godine, spisak je podugačak, ali mi se čini da je ova kazna zaista preterana.

Ponedeljak, 7. septembar

Vidim da su se na internetu digli razni  opskurni likovi i prete glumcima Borisu i Jasni zbog učešća u filmu Jasmile Žbanić. To mi se čini tako pogrešnim i opasnim, umetnost ne zna za granice.

Niko od nas još nije ni pogledao film, niti mnoge prethodne filmove, stoga ne vidim zbog čega bi se bilo šta unapred kritikovalo. Voleo bih da konstruktivna kritika dođe nakon pogledanog filma, a ne unapred, koji god film bio u pitanju.

Upoznajem Katarinu, konačno. Putovala je ceo prethodni dan sa presedanjem u Cirihu. Jako volim njen film.

Pričamo o zajedničkim poznanicima i rediteljima iz Portugala. Uključujem se uživo u program TV „Prve“ iz zgrade „Kolarca“, sa maskom.

Zaboravio sam da spomenem još jednu gošću – Ana iz Severne Makedonije, sa kratkim filmom u programu. Taj projekat je prošao kroz „Beldocs in progress“ radionicu pre tri godine tako da smo dodatno ponosni. Uveče se okupljamo u jednom kafiću na otvorenom.

Utorak, 8. septembar

Vodim Đovanija, Davidea i Katarinu na „Bajlonijevu pijacu“ da kupe domaći ajvar. Jedan prodavac paprika nam kaže da smo zakasnili i da dođu sutra mnogo ranije. “Ten o klok, hir”, kaže. Simpatičan je i paprike izgledaju fenomenalno.

Jako im se sviđa Beograd i do večernjih projekcija ceo dan provedu u šetnji. Najviše su impresionirani ušćem Save u Dunav i delovima Dorćola.

Dogovaramo se da sutra idemo na ćevape. Italijani imaju zapisano u tefteru nekoliko domaćih jela koja žele da probaju. Vodićemo ih u „Suvobor“.

Predstavljam možda lično najdraži film ove godine – „Godina otkrića“, Luis Lopez Karaska koji na jedan originalan i neverovatan način objašnjava zašto po njegovom mišljenju dolazi do rasta populizma u svetu.

Od dragih ljudi u publici vidim Petra i Szabija. Uveče se okupljamo na „industry večeri“, koja je ove godine na otvorenom uz ograničen broj ljudi.

Svakako nemamo puno gostiju pa i nemamo problema sa potencijalnim kršenjem mera, već je sve po propisima. Međutim, malobrojni gosti su zaista zaljubljeni u Beograd.

Sreda, 9. septembar

U „Suvoboru“ smo jeli ćevape, paprike punjene sirom, paradajz sa sirom i pomfrit a naši dragi gosti su pre toga kupili ajvar na „Bajloniju“.

Odlazim u „Kinoteku“ gde se pušta film „Neki od nas“ Šarunasa Bartasa o misterioznoj ženi koja posećuje selo na dalekom istoku Rusije. Film bez ijedne reči koji prosto isijava autentičnošću.

Odlazim na Seadovu i Leinu svetsku premijeru filma „Blizanci satkani od sna“. Ono što me je uznemirilo je informacija da su jednog od protagonista filma romskog porekla izbacili iz taksija sa porodicom. Godina 2020. i 21. vek. To mi prolazi kroz glavu celo veče.

Kasnije u toku večeri sam čuo da su svi žiriji završili svoje dužnosti. Katarina je imala projekciju među poslednjima i došla joj je rođaka iz Srbije, njena tetka Nataša ima veliku rodbinu u Beogradu. Bilo je dirljivo.

Odlazimo u park gde nastavljamo da pričamo do jutarnjih sati. Nedostaje nam samo Josip Lukić, reditelj iz Splita, pa da se zaplačemo kao pre par godina.

Čestitke pobednicima!

Autor je filmski reditelj