U najboljem od svih mogućih svetova

Ali da ću se sa njim susresti u zoološkom vrtu već je teško zamislivo. Ipak se to dogodilo. Evo kako.

U sparnom danu poveo sam unuke u vrt da se druže sa životinjama a ja da potražim hlad pod krošnjom drveća. Posle duže šetnje najstarija unuka je otkrila da je zaboravila ranac na klupi gde smo se sladili sladoledom. Vratili smo se na to mesto. Kako sam i očekivao, klupa je bila prazna. Bez ranca. Nije sve, ipak, bilo izgubljeno jer nas je sladoledžija obavestio da je ranac upravo pokupila punačka gospođa u društvu tetoviranog pratioca. Sustigao sam par i uljudno upitao da li su, možda, pokupili dečji ranac.

„Ni govora“, odgovorila je gospođa.

Zatražio sam da otvori torbu da se u to uverim. Stavio sam, takođe, do znanja da ću, ako to ne učini, pozvati policiju.

Posle kraćeg došaptavanja sa pratiocem otvorila je torbetinu. Iz nje je virio dečji ranac sa povocem za psa i nekim drugim dragocenostima.

Vratila je ranac bez reči izvinjenja. Dok se udaljavala doviknuo sam joj da je „lažljiva krmača“. Da samo ništarije kradu od dece.

Supruga je bila zgrožena zbog reči kojima sam ispratio kradljivicu, ali mi je kod unuka ugled porastao. Ništa što sam tog dana za njih činio (uključivši kupovinu sladoleda) nije se moglo porediti sa pobedonosnim ishodom nadmetanja sa lopužama.

Da epilog bude u skladu sa ispreturanim danom postarao se sladoledžija koji se za pouku pozvao na Lenjina.

„Znate li šta je rekao?“

Pojma nismo imali:

Rekao je da se ljudima može verovati, ali da se moraju takođe nadzirati.

Nije morao da nam objašnjava da je mislio na kradljivce na čiji nas je trag uputio.

Subota, 8. avgust

Gledajući slike razorenog Bejruta neprestano me je opsedala jedna ista misao: kako je malo potrebno da se blistav grad pretvori u ruševine.

Dobro znam šta govorim jer sam kao pripadnik mirovnih snaga UN koje su čuvale mir na Sinaju u dva maha koristio odmor u Bejrutu. Bogati šeici koji su u glavni grad Libana dolazili radi provoda mogu da posvedoče da je opis Bejruta kao Pariza Bliskog istoka u potpunosti odgovarao stvarnosti. Sve dok se u grad nije uselio rat koji je hedonističku sliku zamenio prizorima pakla.

Posmatrajući slike razorenog grada u svest su mi navrli isto tako obespokojavajući prizori iz Hirošime koja je atomskom eksplozijom sravnjena sa zemljom. Dok sam se šetao ulicama u potpunosti obnovljenog grada nikako nisam mogao da se oslobodim nepodnošljivo mučnog osećanja da gazim po senkama ljudi od kojih je ostao samo otisak.

Nedelja, 9. avgust

Samo što sam pomislio da posle romana Pokrov tame o putevima oružja (ali takođe i o ljubavi) koji je izdavačka kuća Vulkan pripremila sa velikom prilježnošću i o kome se stara sa takođe velikom savesnošću – mogu da odahnem, kad su se pojavile vesti o prodaji našeg oružja Jermeniji ali isto tako i o svemu drugom što se tajilo i što pojavom na svetlo dana gadno zaudara.

Pa nema tu šta mnogo novog da se kaže ali se mora reći. Najpre to da trgovina oružjem nije uobičajena trgovina. Na pitanje zašto, odgovor je jednostavan. Zbog robe koja se prodaje. Zbog granate koja će razneti kuću nekog nesrećnika u Siriji. Zbog mine koja će otrgnuti nogu nekom detetu u Jemenu. To je, dakle, roba koja ubija. Kao i droga sa čijom se trgovinom jedino može uporediti.

To je i razlog što su poslovi u oba kartela zaogrnuti pokrovom tame. Što se za dostavljanje robe koriste lažni tovarni listovi a teret na odredište dospeva zaobilaznim putevima, često na drugom kraju sveta.

Nema tu nikakvog morala. Samo pohlepa i korist da se zaradi po cenu tuđih smrti.

Reći ćete da to velikim silama nimalo ne smeta da trguju oružjem. To je svakako istina, ali je takođe istina da to što velike sile sebi dozvoljavaju male zemlje sebi ne mogu da priušte. Da proizvode oružje za svoje potrebe je u redu. Ali ne i da izvoze. Nema tu ničega zbog čega bi se dičili. Ali razloga za sram ima dovoljno. Čak i previše.

Ponedeljak, 10. avgust

Najava seče šume u Košutnjaku potvrdila je ono u šta se u Beogradu već godinama uveravamo. Nije više, nažalost, nikakvo otkriće da je glavnim gradom zavladala sekta urbicida koja u beton okiva svaki pedalj zelenila sa istom istrajnošću sa kojom u cement potapa svoj primitivni i prostački duh.

Iako su u štetočinstvu istovetni i među njima se razaznaju dve vrste. Jednu čine bezobzirni, nezajažljivi preduzimači koje interesuje jedino zarada. Drugu vrstu čine gradske i njima nadređene vlasti kojima se takođe ne sme olako otpisivati koristoljubivost. Ko, najzad, može tačno da izračuna koliko je kamena utrošeno i kako je i koliko za to plaćeno.

Nije dovoljno samo da se to kaže. Neko bi za to morao kad-tad da odgovara. Moralo bi im se to staviti do znanja tako što bi se uništavanje grada svrstalo u krivična dela koja ne zastarevaju.

Utorak, 11. avgust

Izbori u Belorusiji, kao i u drugim sličnim državama, ponovo su u središte pažnje nametnuli pitanje: koja je to cena koju treba platiti da se sa vlasti ukloni autoritarni ili – u goroj verziji – isto tako vlastoljubivi manijaci?

Istorija na to pitanje ima samo jedan odgovor: mnogo, previše, u stvari. Na takav zaključak neizbežno upućuje aritmetička nesrazmera: na jednoj strani samo jedan čovek. Na drugoj reke prognanih, izmučenih, pobijenih ljudi. Bezbroj tragičnih sudbina koje izmiču svakoj statistici.

Upravo zbog toga ne može se govoriti o statističkoj grešci. Ako greška postoji, ona se mora tražiti u odsustvu srazmere. U odsustvu pravičnosti. O nečemu, najzad, još tragičnijem. U odsustvu smisla. Ne samo zemaljskog već i kosmičkog.

Kad već govorimo o izborima, i predstojeći u Americi privlače planetarnu pažnju. Nameću takođe još jedno uznemiravajuće pitanje. Znamo da u svetu nema više ličnosti poput De Gola, ali zar tako velika i moćna zemlja nije mogla da se potrudi da ponudi prihvatljiviji izbor od Trampa i Bajdena?

Sreda, 12. avgust

Ma koliko socijalisti sebe rado predstavljali kao državotvornu partiju sve je više činilaca koje govore da se iza tako pompezne fasade krije i nešto drugo. O tome svedoči sada već ponižavajuće nuđenje dosadašnjem koalicionom partneru koje se sve više ispoljava kao alavost za vlašću. Moramo se, otuda, upitati da li njihova državotvornost osim služenja opštem dobru ima i manje velikodušne pobude.

Da za takvu sumnju postoje ozbiljni razlozi svedoči svima vidljiva činjenica da socijalisti više ne poštuju ni sopstvena programska načela. O obrazovanju, na primer. Dok se – kao tobožnja partija levice – zalažu za besplatno školovanje u stvarnosti su vlasnici ili upravnici većine privatnih univerziteta. Svesno se, tako, radi koristi, bolje reći gramzivosti, urušava obrazovni sistem u celini. Da ne govorimo o šteti koju državotvorna partija nanosi državi jer će na mnoga mesta u državnoj upravi doći svi oni kojima je za uspešan završetak studija bilo dovoljno da znaju da popune novčanu uplatnicu.

Četvrtak, 13. avgust

Svečano je otvoren parlament bez opozicije. Kakva je svrha takvog saziva? Još određenije, čemu služi? Može li se, najzad, ustanova u kojoj sede jedino istomišljenici zvati parlament?

Nema u toj nedoumici nikakve zlonamernosti. Jedino podsećanje na to da sam pojam parlamenta pretpostavlja raspravu u kojoj će se čuju različita mišljenja. Kako će se čuti ako su sve klupe u skupštini zaposeli poslanici vladajuće stranke i njihovi poklonici. Ako će se, umesto da kritički razmatraju vladine odluke, nadmetati u pohvalama. Zašto ne i amandmanima da živimo u najboljem od svih mogućih svetova.

Ako je već tako, čemu uopšte parlament? Nije li u tom slučaju celishodnije da se zemljom upravlja uredbama? Em bi bilo jednostavnije, em bi manje koštalo.

Autor je novinar i pisac