U Norveškoj političari imaju svoj rok trajanja

Odluka da napusti Srbiju je, kako kaže Nikola, sazrevala u njegovoj porodici, koja ga je i usmeravala ka tome još od kraja osnovne škole što je uglavnom koincidiralo sa okolnostima sankcija, hiperinflacije, rata.

Jedan je od onih koji su, i kad su odlazili imali nameru da se ponovo vrate u Srbiju. I to se za Nikolu, nije promenilo ni danas.

„O tome uvek razmišljam. Sada imam dve ćerke i njihovo obrazovanje i budućnost naravno utiču i na moje dalje odluke. U Srbiju bih se uvek vratio drage volje u naučno-istraživačkom kontekstu“, otkriva naš sagovornik pod kojim bi se uslovima vratio.

Nikola je iz Kosjerića, rođen 1977. godine u Užicu, gde je završio i osnovnu školu.

„Usred nepovoljnih političkih okolnosti početkom 90-tih su me roditelji nakon osnovne škole poslali u drugi grad da „steknem zanat“ ne bi li se što pre osamostalio. Tako sam završio srednju zubotehničku školu u Šapcu. Nastavio sam sa Stomatološkim fakultetom koji sam završio 2004-te godine“, navodi Nikola.

Godinu dana pre toga počeo je da uči norveški jezik, jer je to bila jedina zemlja za koju je tada čuo da prima naše zdravstvene radnike. Znao je samo jednog kolegu, Marka Šćepanovića, kome je to pre njega pošlo za rukom.

„Nikada nisam pokušao da radim u Srbiji. Slabo je bilo tržište rada, mnogo nezaposlenih, slaba je bila platežna moć građana“, objašnjava Nikola razloge zašto nije posao tražio u „rodnoj grudi“.

Norveški jezik položio je 2005. godine na Univerzitetu u Oslu. To je bio jedan od uslova da ide na prijemni ispit organizovan godinu dana nakon toga, za jednogodišnji studijski program na fakultetu u Bergenu, namenjen autorizovanju inostrano stečenog obrazovanja.

Upisao je isti kao jedan od osmoro primljenih, i završio ga 2007.godine. Radio je godinu dana kao državni stomatolog. U privatnoj praksi je od 2008. godine. Specijalizirao je endodonciju i endodontsku mikrohirurgiju (2015.-2018.) na fakultetu u Oslu, gde inače od 2014. godine radi, pored privatne prakse, kao instruktor u studentskoj, a nakon 2018-e i u specijalističkoj nastavi.

Osvrćući se na život u Norveškoj, Nikola kaže da je tamo dobio dostojanstvo života i rada, posle mnogo truda.

„Dobio sam mogućnost da živim pošten i čestit život i da tako vaspitavam decu. Pružen mi je život u kraljevini. Vid organizacije humanog i modernog društva gde su ne moć nego tradicionalne i kulturne vrednosti očuvane monarhijom, prenošene kroz generacije, za one koji to razumeju i poštuju. To je mesto gde političari imaju svoj rok trajanja i ne mogu postati prestolonaslednici. Jedan kralj ne mora da korumpira ili potkrada narod. On ne mora sebe da dokazuje drugima. On je svetionik kulture i tradicije jednog društva. Za one koji ne mare za to lako možete videti dokle ih može dovesti politika, estrada ili rijaliti“, opisuje naš sagovornik.

Sa druge strane, Srbija mu je, priznaje on, dala obrazovanje, neodrecivu pripadnost narodu, karakter/duh nama svojstven, svest o nepravdi kojoj je običan čovek bio izložen zbog tadašnje politike, gde su generacije dostojnih građana ostali uskraćeni osnovnih životnih potreba ali i radosti; sa posledicama koje dosežu i do današnjih generacija.

Negativno iznenađen pričom o litijumu

Dešavanja u Srbiji priznaje – prati. Ističe da je negativno iznenađen pričom o litijumu.

„Stičem utisak da se javnosti ne iznose sve činjenice. Koliko sada vidim ta priča je od sredine dve hiljaditih“, kaže Nikola, dodajući da „potkusurivanje sa običnim čovekom u Srbiji traje decenijama“.

„Deluje mi da ko god da je na vlasti radi po istom principu. Podobni a nedovoljno kompetentni i neiskusni kadrovi dobijaju važna državna radna mesta. To nije dobro. Narodu se usled svega toga menja svest o samopoštovanju, ljudskim i moralnim vrednostima. Dobijaju loše impulse, u tome nam deca odrastaju u Srbiji. Taj efekat ima dugoročno loše efekte na društvo u celini i verujem da se ne može popraviti ekonomskim rastom, javnom potrošnjom. Ostaju posledice. Iseljavanje je jedna od njih“, naglašava naš sagovornik.

Norvežani i Srbi

Nikola kaže da je u dobrim odnosima sa svima, ali priznaje da mu u Norveškoj najviše prija „naš svet“. Prema njegovim rečima, jedan Norvežanin nema dnevno dostupne informacije o drugim zemljama niti su mu toliko interesantne da bi se njima bavio. Srbi im, generalno nisu posebno interesantni, poneko ko prati sport poznaje timove ili istaknute sportiste.

„Ono čega nisam bio svetan pre emigriranja je da su nas od devedesetih pominjali i u ovoj zemlji u negativnom medijskom kontekstu. Za mene je to bio svojevrstan šok. Bilo mi je značajno da razumem do koje mere je to uzelo maha u pogledu na običnog čoveka. Vremenom dolaze generacije kojima se ne formiraju predrasude o nama u medijima. To je dobro. Danas je svet pogođen problemom pandemije koji zauzima medijski prostor“, kaže naš sagovornik.

Pravi paralelu i kada je reč o vakcinaciji protiv korona virusa.

„Srbija je imala pozitivan opis po broju vakcinisanih kada su na primer Norvežani kasnili za nama. Ipak, uređenost zvaničnih informacija i preporuka kao i od koga dolaze u medijskom prostoru Kraljevine Norveške imala je za rezultat da su oni zaključno za 17. decembar 2021. godine imali 88, 7 odsto vakcinisanog punoletnog stanovništva sa obe doze. Ljudi poštuju sistem“, navodi Nikola.

Procenat vakcinisanih sa obe doze u Norveškoj, prema podacima od 21. januara ove godine, povećao se na 90,1 odsto.

Briga za oralno zdravlje važnija od jednokratne pomoći

Govoreći o tome koliko Norvežani posvećuju pažnje oralnom zdravlju, Nikola ističe da je organizacija stomatološke zdravstvene zaštite Kraljevine Norveške veoma dobra, dodajući da su do 20-e godine pokriveni državnim sistemom i deca i mladi automatski dobijaju poziv na jednogodišnji kontrolni pregled.

„Rezultat toga je da u Kraljevini Norveškoj deca imaju velikim delom zdrave zube. Nisam siguran da je takav slučaj sa našom decom kao i ni sa našom stomatološkom službom generalno“, kaže ovaj stomatolog.

Kada govori o važnosti redovnih odlazaka kod zubara i preventivi, Nikola voli da citira kolegu Marka Šćepanovića, specijalistu ortopedije vilica, sa katedre Univerziteta u Bergenu:

„Redovan pregled sa dva retrokoronalna snimka ne košta ništa, trošak uspostavljanja jednog takvog sistema u odnosu na benefite bi bio zanemarljiv. Samo je potrebna primena sistema i usmeravanje već postojećeg kadra čime bi se automatski redukovao broj obolelih zuba kod dece i omladine“.

„Umesto da se resursi usmeravaju na jedan ovakav vid preventivne delatnosti, moram primetiti da naša država na primer deli novac u vidu jednokratne pomoći građanima što je strateški, čini mi se, slabog dometa“, naglašava Nikola.

Dodaje da su ljudi svuda isti, dobijaju ista oboljenja neka opet uslovljena socio-ekonomskim statusom. Ipak, demografija se jako menja a time i zdravstvena slika u Norveškoj.

„Etnička raznolikost, politika azila i regrutovanje inostranih radnika je očigledno „amerikanizovala“ društvo (rekao bih nešto što nije potpuno prihvaćeno od strane autohtone populacije, čini mi se, onih iz sfere desne orijentacije, čega nisam bio svestan pri odlasku). Pretpostavljam da je svaka peta osoba stranac. Shodno tome se neminovno menja i statistika zubnih bolesti ali se ona opet prati iz veoma dobro organizovanog stomatološkog zdravstvenog sistema koji novopridošle građane uključuju u svoj sistem“, zaključuje stomatolog Nikola Petronijević.