foto FoNet/MUP SrbijeMesto naših susreta, zagrljaja, srdačnih dočeka i kratkih rastanaka zauvek postaje mesto tuge // Dan mi je upropastila nadrealno morbidna fotografija Vučića pored tri sveže humke // Na Tanurdžićevoj palati u centru Novog Sada osvanuo transparent koji su postavili stanari: „Da li smo mi sledeći?“ // Da li želimo da živimo u zemlji u kojoj nevini student sedi u zatvoru dok su ubice 14 ljudi na slobodi // Strah je vladar ove zemlje
Petak 8. novembar
Sedam dana je prošlo od tragedije koja će se svima u Novom Sadu duboko urezati u sećanje. Vozim pored Železničke stanice koja izdaleka izgleda zlokobno i napušteno, a sveće, cveće i igračke na raskrsnici vraćaju me na prošli petak i veličinu tragedije. Razmišljam kako je u Novom Sadu mnogo više ljudi ubila napredna (u)gradnja nego NATO bombardovanje 1999. godine. I kako to mesto naših susreta, zagrljaja, srdačnih dočeka i kratkih rastanaka zauvek postaje mesto tuge i nikada više neće biti to što je nekad bilo svim Novosađanima i našim gostima. Obuzima me bes. Idem na Varadinski most u 18 h. Na blokadi više od hiljadu ljudi koji su došli iako je otvorena sezona lova na aktiviste. Saznajemo da su Mila, Dorotea i Miran privedeni.
Razleže se: Ubice! Robija! Većina je mlad svet, studentarija. Tuga je tu, ali je bes dominantniji. U 21 h odlazim do policijske stanice Stari grad da „ispratim“ Gorana Ješića na robiju. Sud je preinačio jučerašnju odluku o odbrani sa slobode i on je došao da se preda kako bi predupredio predstavu hapšenja i traume njegove porodice. Ne mogu da se otmem utisku da ide u zatvor zbog izjave da je desetak aktivista uhapšeno zbog trivijalnih prekršaja, a niko od ubica 14 ljudi, i ponajviše zbog onoga „pi… vam materina, da vam pi… materina“.
Vraćam se na most gde je nešto manje ljudi, razumljivo jer je već uveliko četvrti sat blokade. Razgovore bez straha, tihe i gorke, prekidaju govornici na megafonu sa informacijama o privedenim aktivistima i povici: Ubice! Robija! Gospođa nosi kutiju i deli vruće mekike, prethodnog dana su neka deca ispred suda delila štrudle. Hladno je, ali svi čekaju ponoć kada se blokada završava i još više vesti o privedinim aktivistima. Pušteni su, razleže se aplauz i mali, gorki osećaj pobede. Vraćam se kući i borim se sa besmislom. Pobeđujem ga zaključkom da ih svaki dan treba podsećati da su oni ubice dok god se to pravosnažnom presudom i ne potvrdi, i da ne smemo dozvoliti da njihovo „farbanje“ prekrije krvave tragove koje ostavljaju za sobom.
Subota 9. novembar
Sinoć sam bio zaokupljen dešavanjima u svojoj varoši i ujutro uzeh da vidim šta se dešavalo oko nas. Glavna vest je da je organizovana kriminalna grupa, koja sebe naziva strankom, imala sastanak i da je Vođa najavio „borbu od kuće do kuće“. Nije mogao da pozove na borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, jer je to njihova osnovna delatnost, pa je pozvao na građanski rat.
Nisam se puno iznervirao, čuli smo od njega i gore stvari. Dan mi je upropastila nadrealno morbidna fotografija Vučića pored tri sveže humke, deke i njegove dve unuke, u Kovilju sa instragram profila Žbuducnostsrbijeav. Ne znam šta je odvratnije, to što je svoju posetu objavio na IG profilu, fotografija humki dvoje dece uz naziv IG profila ili njegova zloupotreba bola neutešnih roditelja. Od ovoga bi bilo jedino gore da je poveo ekipu sa Pinka i Gocu Uzelac da ga na licu mesta pita o bojenju prostorija SNS u Novom Sadu. Ponovo me obuzeo bes.
Nedelja 10. novembar
Prijatelj je kupio šumarak i otišao sam rano ujutro da mu pomognem da samelje otpale grane i šiblje jer je za njega, velikog ljubitelja prirode, zločin spaljivanje tog „šumskog otpada“. Nastavljam sa vikend rutinom koja podrazumeva odlazak u naš kućerak u Krčedinu. Leva polovina mosta kod Beške je zatvorena zbog radova, a komentar moje supruge: „Valjda ga neće puno dirati“ me navodi na razmišljanje o graditeljskim uspesima ove vlasti. Danas je na Tanurdžićevoj palati u centru Novog Sada osvanuo transparent koji su postavili stanari: „Da li smo mi sledeći?“.
Taj simbol Novog Sada, izgrađen tridesetih godina prošlog veka, je pretrpeo ozbiljna oštećenja zbog izgradnje podzemne garaže koju grade ortaci gradske vlasti. Stanari opravdano strahuju za svoju bezbednost jer su popucali zidovi i na Katedrali koja je malo dalje. Inače, naprednjaci su izgradnjom te garaže uspeli da sruše još jedan simbol Novog Sada – Koprivić, stablo staro više od 150 godina, spomenik prirode pod zaštitom. Koprivić je mogao da dostigne starost i 300 godina, zgrada Železničke stanice bi onakva stajala još 60 godina samo da naprednjaci nisu umešali svoje lepljive prste.
Zgrada Skupštine Vojvodine je za sada preživela izgradnju rugla od garaže u blizini Banovine koju je izvela ista ekipa. Sanirane su pukotine, a vreme ili promena vlasti će pokazati koliko je narušena statika potkopavanjem. Naša je sreća što nismo izrazito trusno područje, jer sa ovoliko javašluka, nestručnosti, krađe i korupcije ništa što je izgrađeno u poslednjih deset godina ne bi preživelo malo jači zemljotres. Setih se Turske 2023. godine i tragičnih posledica zemljotresa, ali i loše gradnje koja je na optuženičku klupu odvela preko 260 osoba. Kod elementarnih nepogoda je teže dokazati krivicu investitora i izvođača, pa ipak su prva hapšenja počela samo par dana posle zemljotresa. U našem slučaju je vlast i elementarna nepogoda i investitor pa je krivac neupitan, zato već 10 dana i nema hapšenja.
Ponedeljak 11. novembar
Potpisao sam apel koji su pokrenuli studenti i profesori Akademije umetnosti za oslobađanje studenta Relje Stanojevića, momka koji je branio svoju devojku od napada kapuljaša i kojeg su slični kapuljaši uhapsili. Izgleda da su igrali za istu ekipu. Dan je hladan, tmuran i sumoran baš kao i raspoloženje dobrog dela Novosađana u poslednjih deset dana. Odlazimo za Beograd na skup „Korupcija ubija“. Ispred zgrade Vlade blizu 10.000 ljudi odlučnih u zahtevu da ubice moraju u zatvor. Nadao sam se većem broju, ali praznik, kiša i disonantne izjave organizatora su neke ljude odvratile od dolaska.
Osećali smo se pokislo, ne samo od kiše. U šetnji do Andrićevog venca slušam kritike na račun opozicije. Imam puno toga da zamerim opoziciji: neorganizovanost, lični i partikularni interesi ispred opštih, odustvo plana i ideje, ali su oni sekundarni problem. Primarni problem ovog društva je bahata i korumpirana vlast koja je potpuno srušila sve institucije, do mere da one više ne postoje. Postoje samo zgrade i neki ljudi koji u njima izvršavaju naređenja jedine institucije na ovoj teritoriji pod čijim smo prozorima završili šetnju. Ovu vlast nećemo smeniti bez jakih i dobro organizovanih opozicionih stranaka i ko misli da to može da uradi grupa aktivista i građana, ma kako ona bila brojna, u velikoj je zabludi.
Utorak 12. novembar
Sramno ponašanje novosadskog tužilaštva i suda je povod da se stotinak ljudi okupi ispred zgrade suda i zahteva slobodu za sve uhapšene nakon velikog protesta u Novom Sadu prošlog utorka. Dok građani koji su tražili pravdu za žrtve i robiju za ubice sede u zatvoru, huligani koji su razbijali Gradsku kuću sede u prostorijama SNS-a ili na poslu dobijenom preko stranke.
Niko od maskiranih vandala nije uhapšen i niko od ubica 14 ljudi nije priveden, niti je određena bilo koja mera koja bi zaštitila istragu. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je ovakvim postupcima i neoglašavanjem izgubilo svaki kredibilitet i štiteći ubice ponovo ubija žrtve i nadu njihovih najbližih da će pravda biti zadovoljena. Za to vreme čovek bez obraza, bivši gradonačelnik i sadašnji premijer se slika po groblju i fotografije kači po društvenim mrežama. Sunovrat jednog društva.
Sreda 13. novembar
Studenti i profesori Akademije umetnosti u Novom Sadu su pokrenuli peticiju za oslobađanje svog kolege Relje Stanojevića iz pritvora. Danas se ispred zgrade suda okupilo nekoliko stotina ljudi, uglavnom studenata, sa zahtevom da se Relja pusti da se brani sa slobode. Posle protesta u prostorijama NDNV je održana konferencija na kojoj su govorile Reljine kolege. Ti mladi ljudi su bili utučeni, njima je „van pameti“ da umetnik i osoba kakav je Relja bude optužen za bilo kakav napad.
Njegova koleginica je plačnim glasom pričala o osećanjima i solidarnosti svih kolega, izgledala je prilično očajna i čini mi se da je peticija njihov vapaj za slobodom, Reljinom i njihovom. Peticiju je potpisalo 5.000 ljudi, od čega 94 profesora i par hiljada studenata sadašnjih i bivših, a imena neće biti objavljena da se potpisnicima ne bi ugrozila bezbednost. Tražio sam reč i rekao da su izgovorili strašnu stvar: „Da neće objaviti imena zbog mogućeg ugrožavanja bezbednosti ljudi koji su potpisali apel da se nevin momak pusti iz pritvora“.
Pitao sam da li želimo da živimo u zemlji u kojoj nevini student sedi u zatvoru dok su ubice 14 ljudi na slobodi, uništavaju dokaze i dogovaraju ko će prihvatiti deo krivice i za koliko para, a potpisnici apela treba da strahuju za svoju bezbednost. Dobio sam odgovor da oni strahuju da bi neko od tih 5000 potpisnika moga biti pretučen od strane kapuljaša. Strah je vladar ove zemlje.
Četvrtak 14. novembar
Četrnaesti je dan od tragedije i protokom vremena čini mi se da vlast sve čini kako bi sve prekrila prašina zaborava. Danas nema okupljanja , čeka se petak i inicijativa da ceo Novi Sad stane u 11:52 na četrnaest minuta za četrnaest žrtava. Bojim se da akcija neće biti dovoljno masovna i da ljudi polako potiskuju bes i tugu koja ih je u prvim danima obuzimala.
Tužilaštvo i dalje radi svoj posao na zataškavanju slučaja i izbegavanju da pritvori krivce. Moje kolege iz udruženja Most solidarnosti su pokrenuli peticiju da se sat na Železničkoj stanici zauek zaustavi na vremenu nesreće i tim simboličnim gestom ostvari trajno sećanje na nastradale. Ukoliko postoji bar malo empatije i savesti među vlastodržcima realizovaće naš apel, mada sam bliži verovanju da oni savesti nemaju i da su svi na stavu: Poginulo je 14 ljudi. Pa, šta?
Autor je predsednik udruženja građana Most solidarnosti iz Novog Sada
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
