U Obaminom Vijetnamu još dve decenije

A, da se pri tome i ne pominje mračna perspektiva rastuće spirale ljudskih žrtava tog rata, koji se u ovdašnjoj političkoj leksici već vodi pod odrednicom „Obamin Vijetnam“.

U novom izveštaju Istraživačkog centra Kongresa navodi se da se u proteklih šest godina već potrošilo 223 milijarde dolara u operacijama „eliminisanja međunarodnog terorizma i onemogućavanja povratka talibanske vlasti u Avganistanu“ (sveukupni trošak američkog vojnog angažovanja i dosadašnje svakovrsne pomoći režimu u Kabulu). Počelo je 2003. sa 982 miliona, da bi se prošle godine ta brojka popela na 9.3 milijardi – uz izraženu spremnost novog predsednika da se tim investicijama „eliminiše teroristička opasnost koja iz Avganistana preti bezbednosti i nacionalnom interesu SAD“, kako je to Obama definisao u jednom intervjuu.

„Ko zna još koliko godina biće nam neophodno značajno vojno prisustvo u Avganistanu. A, još duže od toga i finansijska pomoć, veća od one koja se sad šalje na tu stranu“, rekao je tim povodom za vašingtonski Post Stiven Bidl, jedan od autora strateškog plana koji se priprema za Kongres. Po njegovoj računici, za reorganizovanje, modernizovanje i održavanje avganistanskih oružanih snaga u sledećoj deceniji biće potrebno „po najmanje četiri milijarde dolara godišnje, sa još najmanje isto toliko za podršku ekonomskom razvoju i ostvarivanju planiranih demokratskih reformi i neophodnih pratećih institucija“.

Sa svoje strane, general Stenli MekKristal, komandant američkih snaga u Avganistanu, zatražio je pojačanje od čak 45.000 vojnika. I ne samo to – kako je objasnio, Kabulu je neophodna i hitna američka kadrovska pomoć (svih struka i profila) za „promene koje se traže“. O ceni tog dodatnog angažovanja nije govorio – on je vojnik, objasnio je, i u to „nije nameran da se meša“.

Pomenute milijarde, koje se u Vašingtonu pominju u planovima za sanaciju „Obaminog Vijetnama“, počinju da izazivaju rogušenje javnosti. Naročito onog većinskog dela koji je preko novembarskih izbora poslao jasnu poruku o odbijanju dalje prakse nekontrolisanog odlivanja budžetskih milijardi u Irak i Avganistan. Promena u Beloj kući dovela je u međuvremenu do aktiviranja „ručne kočnice“ u Iraku, uz prateće preispitivanje strategije daljih američkog angažovanja u svetu – pre svega onih koja vuku za sobom enormne dolarske troškove.

Avganistanu predstoje 20. avgusta izbori kojima će se, kako se ovde očekuje, uz pojačanu logističku podršku SAD obezbediti produženje mandata predsedniku Karzaiju. U iščekivanju takvog izbornog ishoda, Kongres bi u septembru trebalo da izglasa novi zakon o značajnoj pomoći Avganistanu. Sa obrazloženjem da je reč ne samo o „važnom strateškom partneru“, već i o zemlji koja se,uz Somaliju, nalazi na vrhu liste najnerazvijenijih u svetu.

U Avganistanu, koji za sobom ima tri decenije neprekidnog ratovanja, trenutno je stacionirano 29.000 američkih vojnika, sa planom Pentagona da se taj sastav poveća uskoro na 42.000. Snage međunarodne koalicije, predvođene NATO, imaće do kraja godine 74.000 ljudi, a za dalje će se videti.

„Planovi koji se prave za Avganistan predviđaju naše angažovanje, sa saveznicima, u sledećih 20 godina. Pri tome se polazi od sasvim realne pretpostavke da će SAD u tom periodu morati da pokrivaju najmanje polovinu njihovog budžeta. A, kad se sve sabere, tu je reč o stotinama milijardi dolara“, procenio je u jednoj TV debati ekspert Brukings Instituta Majkl O’Henlon, poredeći tu avganistansku perspektivu sa zamašnim finansijskim transfuzijama koje se već decenijama ubrizgavaju iz Vašingtona stalnim američkim pacijentima sa Bliskog istoka Izraelu, Egiptu i Jordanu.